У светлу актуелних геополитичких дешавања, у Руском дому је 20. новембра 2024. године, уз учешће уважених српских професора, социолога, дипломата и политичара, одржана трибина поводом књиге „Путин и Русија: У РАТУ ЗА МИР. Документи Кремља и српске анализе о настанку Новог света“. Издавачи књиге и организатори трибине су Фондација Александар Невски и Издавачко предузеће Принцип. Књигу је приредио српски политичар, научни радник и писац Владимир Кршљанин. На трибини су учествовали: проф. др Синиша Атлагић, редовни професор и руководилац Центра за руске студије на Факултету политичких наука у Београду, Александар Павић, политиколог, политички аналитичар и народни посланик, проф. др Митар Ковач, генерал и народни посланик, директор Евроазијског безбедносног форума, проф. др Зоран Аврамовић, социолог, председник Културно-просветне заједнице Србије, Ђуро Билбија, новинар, уредник портала Факти, и Владимир Кршљанин, амбасадор.
Рад на књизи, који је започет средином марта 2022. године, после почетка изнуђене Специјалне војне операције Руске Федерације у Украјини, обухвата документе и анализе настале у првој години СВО. Увод и посвета садрже иступања Владимира Путина, Патријарха Кирила и Митрополита Тихона о Светом Александру Невском из 2021, која је проглашена за годину Светог Александра Невског поводом осам векова од његовог рођења. Књига подељена у две целине садржи 19 кључних докумената Кремља – најважнија Путинова иступања уочи и током прве године СВО, разговоре са кључним војним и политичким актерима, обраћања руској и светској јавности (превела Дајана Лазаревић). У другом делу налази се 19 текстова истакнутих српских аутора о историјским, духовним, војним, правним, политичким и геополитичким аспектима рата за мир. Аутори текстова су: Зоран Аврамовић, Драгомир Анђелковић, Слободан Антонић, Синиша Атлагић, Ђуро Билбија, Митар Ковач, Владимир Коларић, Владимир Кршљанин, Синиша Љепојевић, Душан Николиш, Александар Павић, Бранко Павловић, Драган Петровић, Никола Поповић, Душан Пророковић, Бранко Ракић, Слободан Рељић, Миломир Степић и Славенко Терзић. На крају књиге је прилог који садржи кратке биографије 28 најзначајнијих личности савремене Русије (аутор Матија Малешевић).
Ослањајући се на садржај књиге, трибина је организована у циљу промовисања истине о догађајима на Украјини, у жељи да се скрене пажња на историјско јединство Руса и Украјинаца, да се да одговор на русофобију и антируску хистерију које су се распламсале на Западу и направи компарација актуелних политичких дешавања са онима која су довела до НАТО агресије на СРЈ 1999.
Поруке Предрага Јеремића
На почетку трибине Владимир Кршљанин је навео да је прошло 1000 дана од како је почела Специјална војна операција. Ова књига је томе посвећена, самом том догађају, његовим историјским коренима, и разумевању шта се у данашњем свету догађа, зашто се то десило, и шта ће тек у свету да се деси. Кршљанин је нагласио улогу истакнутог српског издавача Предрага Јеремића, оснивача Фондације Александар Невски. Јеремић се прославио још 90-их година са чувеном књигом „Сто најзнаменитијих Срба“ коју је направио у сарадњи са Дејаном Медаковићем и репрезентативним саставом из САНУ. Он је аутор идеје за књигу „Путин и Русија: у рату за мир“, смислио је и наслов, а Кршљанин је као састављач идеју разрађивао. Јеремић је књигу посветио свом покојном сину Срђану који је волео Србију и дивио се Александру Невском, и деди Милуну Ж. Јеремићу, солунцу, хероју и мученику, који је поставио његов морални координатни систем. Такође, српском, руском и свим слободарским народима света и државама које суверено граде своју будућност. По Јеремићевим речима, „идеја о књизи настала је средином марта 2022. године, после почетка изнуђене Специјалне војне операције Руске Федерације у Украјини. Ова књига је својеврсни одговор на неподношљиву русофобију и антируску хистерију које су се распламсале на Западу, а код нас су побудиле много дилема, питања и неверица.“ Кршљанин је прочитао поруку Јеремића, која гласи:
„Поштовани гости, Спречен озбиљним здравственим проблемима да дођем у Руски дом, желим да се захвалим присутним гостима и свим сарадницима који су направили ову изузетно вредну књигу, која се, у међувремену нашла у рукама, четворице, за наш народ и државу, најважнијих личности: нашег патријарха, председника наше државе, председника Руске Федерације и председника НР Кине. Намеће се потреба за другим и завршним делом овог пројекта. Спреман је и наслов. Но, о том потом. Срдачно, Предраг Јеремић, издавач“.
Синиша Атлагић: Највиша вредност која треба да се брани је опстанак и заштита руске државе
Проф. др Синиша Атлагић, редовни професор и руководилац Центра за руске студије Факултета политичких наука у Београду, говорио је о свом тексту посвећеном вредносним карактеристикама говора Владимира Путина поводом почетка СВО. Највиша, врховна вредност која треба да се брани у том тренутку је опстанак и заштита руске државе. Уколико тога не буде, а Путин отворено каже да постоји могућност распарчавања Русије, онда нема више ни свега онога што је руско. Руси, по Атлагићевим речима, тек сад развијају свест о томе колику смо жртву ми Срби поднели од 1992. године. Тако је Русија током ових хиљаду дана СВО добила нешто што није имала пре тога, развијенију свест о потреби да заштити друштво и државу. Атлагић је такође говорио како је на Дипломатској академији у Москви упознао једног од највећих савремених руских писаца Захара Приљепина који је јако ангажован у Донбасу, између осталог као заповедник јединица, на кога је извршен атентат и једва је преживео, а с друге стране, на културном пољу се снажно бори за освешћивање људи. Млади нараштај у Русији почиње да размишља другачије, осећа се проруски наратив и сентимент којем је допринела СВО. Нажалост, међу професорима универзитета је свега 7% оних који подржавају СВО, али на сву срећу, у Русији постоји огромна интелектуална база људи који су схватили разлику између својих размишљања из 90-их и с почетка 2000-их, и данас. Атлагић је своје излагање завршио речима да се нада да ћемо имати прилику да пишемо не само о рату за мир, него о миру после рата у којем ће Русија заједно са нама бити победник.
Александар Павић: Битка за будућност света и против глобалистичке хидре решава се на бојном пољу Украјине
Александар Павић је истакао да је ова књига историјско штиво, и да се премало академски и интелектуално обраћа озбиљна пажња ономе што се дешава у Украјини, а што има светско-историјски значај. Он је цитирао неколико релевантних извора о томе шта се у ствари дешава, и зашто је до овога морало доћи. Тако је Џорџ Фридмен, оснивач агенције Стратфорд, коју многи називају неком врстом комерцијалног огранка ЦИА-е, у једном говору у Чикагу 2015. године говорио о томе шта он зна да се говори у америчкој дубокој држави, да је фикс идеја англоамеричке геополитике да на сваки начин спрече спајање Русије и остатка Европе. Павић је цитирао и једног НАТО адмирала из доба Хладног рата који је рекао да они, по цену рата, неће дозволити не само спајање Русије и Европе, него Русије и Немачке.
И управо то је, Павић поручује, оно што се десило у Украјини. Седам месеци након почетка СВО дигнут је у ваздух Северни ток. То је део тог пројекта. Само је требало схватити две законитости англоамеричке политике која је прилично константна. Знак да они не намеравају да одустају од тога је био кад НАТО није распуштен после пада Берлинског зида и после завршетка Хладног рата. У том погледу Павић је навео део чувеног писма Вилија Вимера, немачког политичара и потпредседника Скупштине ОЕБС-а, које је Вимер упутио тадашњем немачком канцелару Герхарду Шредеру. Наиме, Вимер је написао извештај са безбедносне конференције у Братислави која се одржала крајем априла 2000. године. То је била затворена конференција коју су организовали амерички Стејт департмент, америчко Министарство одбране, на којој су амерички дипломати и врло високи војни званичници говорили, између осталог, о узроцима НАТО агресије на СР Југославију. Они су рекли да Запад који предводи Америка по сваку цену мора да успостави територијалну позиција према Истоку као на врхунцу експанзије Римског царства. То значи да ће морати да се направи један кордон који се протеже од Балтика до Црног мора. Због тога ће Румунија и Бугарска морати бити примљене у НАТО пакт, што се и десило неколико година касније. Дакле, правили су нову поделу Европе још тада, за време Јељцина, док су се правили да су се спријатељили са Русијом. Павић истиче да је важно да се то сагледа и нон-стоп говори да би се разбиле глупости и лажи како је Русија извршила агресију на Украјину.
Рат у Украјини је кулминација ширења НАТО-а и агресивне англоамеричке политике експанзије ка Истоку, сузбијања Русије, по могућству њеног разбијања, и по њиховом аксиому да без Украјине Русија не може да буде империја. То да је Русија неког напала је замена теза, као што је била замена теза да су Срби неког напали 90-их година. Павић је подсетио да је нарочито после Мајдана кренула тзв. декомунизација Украјине, па су Украјинци почели да руше совјетске споменике. Међутим, Владимир Путин је, када је објавио почетак СВО, између осталог рекао: Говоре да хоће декомунизацију Украјине, е па сад ћемо да им покажемо шта значи декомунизација Украјине. Путин је јасно назначио да је Украјина вештачка творевина, да је њене границе цртао Лењин, као што је авнојевске границе цртао Јосип Броз Тито заједно с Британцима. Значи, права декомунизација у Украјини се, по Павићевом мишљењу, дешава управо сада, док на Западу често воле да протуре тезу да је Русија онај исти црвени комунистички баук какав је био у току Совјетског Савеза, да су то у ствари исти Руси који су били за време Лењина и Стаљина. У сваком случају, кад се виде ти узроци, онда је јасно ко је агресор, и тај рат не може да се заврши док се не исправе те историјске аномалије. Совјетске границе су вештачке, између осталог су направљене да се сузбије Русија, као што су авнојевске границе направљене да се сузбије Србија. И тај исти Запад који је наводно био антикомунистички највише брани те границе. Павић каже да је то парадокс, и да Запад заправо брани своје неоколонијалне границе.
У међувремену се СВО претворила у вредносни сукоб који је глобалан. Један амерички извор каже да је Трамп победио управо јер је то реакција против те агресивне колонијалистичке политике која је стварно имала амбицију да влада светом. Али, како каже Павић, они су заустављени у Украјини, ту нема никакве сумње. Српски народ јесте на правој страни историје, али ми као држава треба да будемо на правој страни историје, на којој смо били и у Првом и у Другом светском рату. Већинској српској јавности је јасно ко је у праву, ко је агресор, и на чијој страни би требало да будемо. Павић додаје да је ово стварно борба Добра и Зла, и ако неко сумња да ће Трамп само наставити тамо где су они стали, ова одлука да могу да се користе далекометне ракете против територије Руске Федерације говори да се њима јако жури како би онемогућили Трампа да направи мир и споразум са Русијом. Сада се води битка за будућност света и против те глобалистичке хидре, те дубоке државе која је, између осталог, покорила и саму Америку, а дефинитивно и Европску Унију. То се решава на бојном пољу Украјине. На крају се Павић захвалио Владимиру Кршљанину што је издавањем ове књиге допринео да се о свему томе боље упозна српска јавност.
Митар Ковач: Хибридна агресија и рат Запада против Русије има зачетке у времену Другог светског рата
Проф. др Митар Ковач, генерал и народни посланик, директор Евроазијског безбедносног форума, рекао је да је на делу хибридни рат Запада против Руске Федерације. СВО је само један од садржаја тог рата, изнуђени садржај као одговор на хибридну аресију Запада на Руску Федерацију. По Ковачевом мишљењу, да бисмо разумели тај појам хибридног рата, морамо поћи чак од Другог светског рата. Још у току тог рата Запад је био оптерећен совјетском победом над нацизмом и хитлеровском Немачком, и још тада је почео да сања о томе како развијати стратегију да у неком будућем времену ограничи или победи Совјетски Савез. Ковач се пита због чега је формиран НАТО кад није постојао ниједан други блоковски савез. То је била практична димензија стратешке намере да се оснује једна моћна војна организација која би расла, и на неки начин у миру разбила Варшавски уговор, по могућности разбила Совјетски Савез, а онда се померала, као што су и радили, ка границама Руске Федерације, уз намеру да и Руску Федерацију разбију на сличан начин као што су разбили Совјетски Савез.
Ковач је навео да је као професор на Војној академији, радећи на многим истраживачким пројектима, имао прилику да види руску студију која је пре 15 година говорила о овом проблему. Тамо су тачно назначене окупационе зоне, који део Русије припада новоствореним државама и под чијим надзором ће бити (Француске, Британије, Немачке). То укључује чак и Кину, да и њу Запад одобровољи, прими у свој лагер, како би и Кина била задовољна што ће моћи да прошири своју територију. То је био сценарио Запада. Само је било питање времена када ће на миран начин, уз пристанак Русије, доћи до децентрализације а потом њене дезинтеграције привредним, економским и другим утицајима, и наравно утицајем на јавно мњење и цивилно друштво. Није им то у крајњем први покушај. По сличном рецепту су разбили многе државе, па и бившу СФРЈ.
Ковач подвлачи да, када са Запада говоре о пријему Украјине у НАТО, она је одавно била примљена, само то није озваничено. Нема мира у Европи док Украјина и њена власт не пристану да се дистанцирају од такве будућности коју заговара колективни Запад. Али, Запад нема довољно војника да гину на украјинском ратишту. Они имају логистичку, материјалну основу, новац, али оно што их мучи је што су сви сценарији показали да су губитници у окршају на копну. Знају како је то кроз историју чинио руски народ, и какав је утицај духовности у погледу односа према отаџбини.
Руси изнад свега цене слободу и отаџбину. И то је добро што је сачувано, то је вредност која се ничим не може компензовати. Још једна битна стратешка предност је што је руска наука, технологија, посебно у ракетном наоружању за потребе свих видова војске отишла далеко, неки цене 5, неки 10, неки чак и 15 година испред пројеката Запада. Имати ту технологију, такве ракете, захваљујући управо знању, способности руске науке, стратешка је предност коју Запад ничим не може да компензује. Њихови носачи авиона постали су мете. Ковач каже да не зна како размишљају стратези Запада ако овако олако дају ракете да могу да гађају Русију по дубини, јер исто то Русија може да да неком другом у свету.
Од самог почетка рата постоје штабови, почев од америчке војске и Вашингтона, до НАТО седишта и НАТО штаба у Украјини, па чак и до оперативних команди, који су уплетени у ова дејства. А обавештајно-извиђачки сектор и навођење бомби јесте производ западног технолошког ангажовања у процесу гађања циљева. ГПС навођење није нешто што има Украјина нити она има сателите, све је то услуга коју дају Америка и водеће земље Запада.
Ковач упозорава да је веома опасно да Русија пристане на неки недефинисани мир и да верује у добру вољу Запада. Преговори типа њихових изјава да се Украјина определи за 20 година где ће да иде, да ли ће остати неутрална или ући у НАТО, то је само куповина времена и припремање европског рата. Видимо нажалост да је ЕУ једна милитаристичка организација која је по препорукама САД постала нешто што никада није била. Оно што Ковача као војника чини неспокојним је што му се чини да смо, више него икад, уз тај губитнички табор, купујемо авионе од тих држава које нам отимају и дан-данас Косово, и верујемо тим државама. Ковач поручује да ћемо ми морати да се решимо те заблуде у име опстанка и српског народа и српске државе.
Зоран Аврамовић: Основне вредности западне цивилизације су моћ и богаћење, Русија је морала да заштити свој народ у Донбасу
Проф. др Зоран Аврамовић, председник Културно-просветне заједнице Србије, говорио је о две теме. Прва је који су узроци руско-украјинског сукоба, а друга је демократија, тема која је, по Аврамовићевим речима, некако по страни, а врло је значајна. Он је навео четири разлога зашто је морало да дође до овог сукоба. Први је историјско наслеђе. Просто знамо ко је све јуришао на Русију, први је почео Наполеон, па су ту онда били кримски ратови, па је Хитлер кренуо на Русију, и ево сад имамо ЕУ и НАТО. Други разлог је западна цивилизација или западни начин политичког мишљења. Ови политички играчи данас на сцени су пролазни, а у ствари следе нешто што су на добар начин изразили велики мислиоци западне цивилизације, прво Токвил пре два века, а затим и Шпенглер пре сто година. Наиме, Токвил у описивању Америке стално понавља мисао да су у тој цивилизацији основне вредности моћ и богаћење. Амерички и западни човек тежи богаћењу и ширењу своје моћи. На сличан начин говори и Шпенглер. Његов главни јунак је Фауст. Тај Гетеов јунак је човек кога покреће воља и снага, а не разум, Фауст је човек који осваја. Дакле, Аврамовић истиче, у основи западне цивилизације је једно схватање живота и политике као ширења моћи и богатства. Трећи разлог је наравно НАТО. НАТО је, по Аврамовићевом суду, највећи проблем савременог света. Видимо ширење његове војне моћи према Русији, и стога је заиста право питање које је Путин поставио на Минхенској конференцији: Па чекајте, да ћете ви да дођете на руске границе да ту кампујете, вежбате, то су приче за малу децу. У основи НАТО стратегије је ширење. Њихов је циљ ако могу да поделе Русију, па дођу онда на границу Кине. Просто овладавање светом, то је НАТО, не може другачије да се разуме, војно освајање и владање светом. Четврти разлог је да је Русија морала да заштити 10 милиона Руса у Украјини. Ти Руси су имали право на самоопредељење, то је једно велико начело, основна вредност, и Руси су морали да крену у одбрану свог народа у том делу Украјине. Каква би то била држава да их нису заштитили. Нису они били мањина, они су конститутивни народ, били су нападнути, и Русија је морала да их брани.
Аврамовић је даље говорио о европској и западној демократији. Данас у Европи имамо демократске државе. По свим мислиоцима и теоретичарима демократије тврди се „тамо где је демократија, нема рата“. Међутим, пракса и искуство су показали да то није тако. Имамо бившу Југославију где су прво одржани вишестраначки избори, па је онда дошло до ратног сукоба. Такође, Украјина и Русија су имале демократске системе. Видимо, дакле, да та теза о демократији која искључује рат више није одржива. Затим, ту је питање шта следи после демократије? Имамо историју политичких система која се креће од једнопартијских или диктатура према демократијама, и хоће ли ту историја да стане, у ком правцу ће да се креће демократија? Аврамовић се пита шта се дешава са демократијом данас, и одговара да је она у ужасном стању. Прво, демократија се затвара, насупрот свим теоретичарима отвореног друштва. Наводно, демократија је отворено друштво, а видимо да се она све више затвара према оним системима које сматра непријатељским, па чак и у неким другим сферама, не само политичким. ЕУ иде према једној унисоности, једноумљу, имате политику која тежи да све те разлике међу нацијама уклони, и да постане једна мисао. А оно што је најболније место савремене демократије је огромна количина лажи. Такве лажи које се износе у демократији су просто за машту. Ми смо могли да очекујемо да ће тога бити у једнопартијским или недемократским системима, ту је била теорија једнопартијске лажи. Међутим, ви сада имате западне демократије које себе виде на крову света, али које производе невероватне лажи. И то смо ми осетили на својим леђима, Србија је прва осетила и доживела све те лажи, наравно, оне се и даље шире. Аврамовић додаје мржњу, један запањујући феномен, постоји олуја мржње на Западу, мрзе се спортисти, уметници, цели народи. Дакле, то је нешто што сада иде са западном демократијом, и ако размишљамо о судбини света, треба да се упитамо да ли је то нека пролазна болест или свет иде у неку провалију. Ако демократија не може да заустави рат, мржњу, непријатељства, лажи, све ово што видимо око нас, онда треба да се забринемо.
На крају, Аврамовић се пита шта је поука из овог сукоба. Он примећује две поуке. Прва је да незападни свет треба да има велики опрез према западним намерама управо због онога што је рекао, тога што је у бићу западних нација и држава, при чему увек треба имати на уму мит о данајским даровима. Друга поука је колико је важно ко је на челу државе. То персонално питање је важније од институција. Распада се Совјетски Савез и 20 милиона Руса остаје изван граница. Јел ту могао неко да постави питање шта ће бити са тим људима, и зашто би се тако растурио Совјетски Савез, а да немамо заштиту тог руског света. У Југославији се десило управо то, Србија је морала да заштити Србе ван Србије. То Русија није учинила и ево сад има овај проблем. Дакле, изузетно је важно, каже Аврамовић, кога народ бира за свог шефа. То је питање број један, а лако ћемо са институцијама.
Нема другог кључа осим политичке и, пре свега, војне равнотеже. Аврамовић поручује да ће свет бити у миру када се успостави равнотежа према НАТО. Ако НАТО остане сам, то је опасност за свет. Ако се постави БРИКС или неки други центар, ту може да буде неког мира.
Ђуро Билбија: Украјина користи западно оружје уз учешће Запада, САД ће бити враћене на позицију обичне светске силе
Ђуро Билбија, уредник портала Факти, прво је рекао да ће се овај рат обавезно наставити, и да се не може знати колико ће још трајати. У рату је Русија за три године ликвидирала минимум 900.000 а вероватно осетно више украјинских војника (рачунајући и рањене), а у овој 2024. години је ликвидарала више него у прве две године.
Ствари ће се даље, по Билбијином суду, убрзавати. Америчке балистичке ракете АТАКМС су и до сада коришћене у Украјини, као и британске ракете Сторм Шедоу и француски СКАЛП. Чињеница да је по једном руском ракетном складишту у Брјанској области дан раније дошло до напада том америчком ракетом говори да је то припремано унапред, јер Украјинци не само да немају сателите који би то омогућили, него немају ни људе. Амерички Институт за проучавање рата, приватни бизнис Викторије Нуланд и њеног мужа, то је најављивао пре неколико недеља. То заправо није давање права Украјини, него давање права Америци, Америка даје себи право да то ради, јер у суштини Украјинци без Америке, Француза, Британаца, не могу то да ураде. Те ракете би за њих биле бекорисне или би дугме за лансирање притисли па куд ракета одлети, а да прецизно наводе на циљ, они то не могу. Билбија зато наглашава да ствари постају јако озбиљне. Он наводи да су такви планови постојали и пре, током, и после Другог светског рата. Пре рата на Западу су правили план да они, а не Хитлерова Немачка, нападну Совјетски Савез, па су онда на крају рата, када је Совјетски Савез изашао ојачан као ратни победник, правили план да бомбардују нафтна постројења на Каспијском језеру поред Бакуа. Могуће је да сада покушавају да се врате на те планове из прошлости.
Билбија је је навео да Сергеј Караганов има процену да ће Русија кроз две године (што значи да рат може трајати још две године), победити Запад, и да ће са том руском победом почети спуштање САД са пиједестала светског хегемона на ниво обичне велике силе. Он чак додаје да ће Америка бити враћена, што се њеног статуса у свету тиче, на оне позиције на којима је била до почетка Другог светског рата. О истом говори Андреј Безруков који је сада професор МГИМО, а 20 и више година је био вероватно главни руски обавештајац у Америци. Почео је ход САД од статуса хегемона ка статусу обичне велике силе. Америчка елита, дубока држава и око ње, немају више ни жеље ни ресурса да држе светску доминацију (зато је Трамп пуштен да победи), и то је процес који неминовно иде у том смеру, неће се моћи зауставити. Билбија се пита где ће се укрстити Трампова амбиција да „направи Америку поново великом“, и да ли то „поново великом“ подразумева покушај да се сачува хегемонија, или ће Трамп Америку полако и постепено, без крви, без великих потреса, и како је обећао, без великих ратова, да спушта на те позиције. Амбиција Русије да порази Запад у Украјини и поводом Украјине, и Трампова амбиција да Америку поново учини великом, можда се сукобе, то ћемо тек да гледамо, нико не може тачно да прогнозира шта ће се ту догађати.
Билбија додаје да је могућност руског удара тактичким нуклеарним оружјем по некој од НАТО земаља које су укључене у рат апсолутно отворена новом, модернизованом руском доктрином. У њој постоје два кључна става. Један се тиче Украјине, а он гласи ако ненуклеарна држава уз помоћ нуклеарне силе учествује у рату против Русије, руски одговор може бити нуклеарним оружјем. На страни Украјине против Русије ратују практично три нуклеарне силе, САД, Велика Британија и Француска. Друга могућност која је отворена новом доктрином је да Русија може употребити нуклеарно оружје и против земаља које учествују у рату против ње или Белорусије, тако што стављају земљи која изводи агресију на располагање своју територију, војне аеродроме, друге ресурсе. Под то потпадају Естонија, Летонија, Литванија, Пољска, Бугарска, Румунија итд.
Билбија указује да је 20. новембра ступио је на снагу споразум о стратешком партнерству између Русије и Северне Кореје. Од тог датума Северна Кореја може да пошаље 10.000 војника, као што јој приписују, може и 100.000, може и 1.000.0000, да ратују на руској страни, све ће бити у складу са међународним правом. Неко ће из овога морати да изађе као победник, Билбија се нада да ће то бити Русија заједно са светом у настајању, са светском већином. Како процењује и каже Безруков, Русија је креатор, бабица нове светске већине у уздизању, и не само то, Русија је геостратешки и војни центар света који настаје. Нема никаквог начина да Русија пристане да преговара и погоди се са Западом, да се успоставе они стари, некадашњи односи, то не долази у обзир. Безруков такође сматра да је апсолутно искључено да дође до раздора и сукоба између Русије и Кине, иако ће Трамп покушавати не само да Русију одвоји од Кине, него и да Русију преведе на своју страну против Кине. Русија врло добро зна да оно што она хоће без Кине и нове светске већине није могуће, као што и Кина зна да је с ослонцем на Русију вишеструко сама јача.
Билбија зато поручује да је велика игра почела, она је у току, а како ће се на крају завршити, видећемо. У сваком случају у Русији постоји пуна свест да стати на пола пута не смеју. Караганов отворено говори да ако Русија пристане на преговоре и нагодбу, биће поражена, и упозорава оне у Москви који су евентуално склони томе, а и оне на Западу који би хтели да играју на ту карту – Господо, немојте се играти, непотпуна руска победа у Украјини биће веома опасна. Карганов мисли да ће Русија ићи до краја и да ће победити.
Владимир Кршљанин: Рат у Украјини се води да би Запад био принуђен на мир, у Новом свету неће бити ратова
Амбасадор Владимир Кршљанин је истакао да се радећи на књизи уверио да оваква књига не постоји нигде у свету. Јер ни у једној земљи не можете наћи 19 зналаца Русије таквог калибра какви су присутни у овој књизи. Дакле, тако нешто постоји само у Србији. Кршљанин је рекао да ми све боље разумемо од других, али и да имамо обавезу да о томе што више говоримо зато што нам је деценијама, све до данашњег дана, јавни простор засут западним медијским дискурсом, што је вероватно најслабија тачка суверенитета Србије о којем често са поносом говоримо. Кршљанин је навео пример који се десио управо на дан трибине, да је на некаквој београдској безбедносној конференција коју организују неки натовци, преко видеа наступила Светлана Тихановска. То што у Србији има таквих натовских манифестација неко вероватно сматра демократијом, док Кршљанин на то гледа као на нашу фалинку коју треба што пре отклонити.
Данас се, осим рата о којем говори ова књига, води последњих годину дана још један, не мање страшан рат на Блиском истоку, где Израел невероватним агресивним акцијама покушава да уништи свако зрно отпора у Палестини и Либану, упућујући непрестане изазове Ирану. Кршљанин поручује да, кад погледате тај рат, он некако баца допунско светло, олакшава нам да разумемо рат у Урајини. Ради се, наиме, томе да западна олигархија никада не води ратове да би победила. Њима су ратови средство за остваривање одређене користи и циљева. Још од Јулијана Апостата основни принцип западне олигархије је чувено „Divide et impera“, они све проблеме тако решавају. Путин је једном, сам дефинишући разлику између нас и њих, рекао да је за њих човек средство, а за нас највиши циљ. И то је, према Кршљанину, суштина. Ту суштину бисмо могли да описујемо дуго, али скоро да се није могло рећи краће него што је Путин учинио.
У поднаслову књиге се спомиње термин Нови свет на коме Кршљанин инсистира као једино адекватном да опише величину историјске промене која се догађа на наше очи. Она се заправо већ догодила пре него што је избио рат у Украјини. Јер, олигархија је била свесна кризе још пре распада Совјетског Савеза; 70-их и 80-их година је та летална криза започела, а онда се западној империји продужио живот баш због тога јер се распао Совјетски Савез. То им је омогућило униполаристичко безвлашће, некажњено злочиначко понашање на свим меридијанима, а ми смо најгора, једина права жртва тога у Европи, прва у којој су они потпуно погазили међународно право уопште се не осврћући на њега.
Кршљанин је затим говорио о значењу израза „у рату за мир“ који се налази у наслову књиге. Једно значење види се у озбиљној и изузетно важној студији проф. Бранка Ракића, шефа катедре за међународно право и међународне односе на београдском Правном факултету, која правним аргументима доказује да је све што је Русија учинила било у складу са међународним правом. Друго значење је везано за то да је овај рат добио шире димензије и значење, није то само рат против неке нацистичке хунте у Кијеву. Рат се води да би друга страна, Запад био присиљен, принуђен на мир. Јер, Запад води ратове у Украјини и на Блиском истоку зато што сматрају да док трају ти ратови, они ће бити велика сила, или чак суперсила, од које много тога зависи све док ратови трају. Оног тренутка кад ратови престану, они ће изгубити све механизме глобалног деловања зато што су их Русија и Кина, пре свега, а и друге земље претекле у међувремену у свему, показавши да оно „Divide et impera“ уопште није најефикаснији принцип по коме људско друштво може да функционише, него да је сарадња много важнији принцип.
Путин је у последњем Валдајском говору објаснио у чему је суштина мултиполарног света. Она се види кроз БРИКС, у коме учествују веома различите земље као што су Русија, Кина, Индија и Бразил (па куд ћете веће различитости), па још додајте Саудијску Арабију, Уједињене Арапске Емирате, Иран итд. Ове државе су различите, али сарађују. И не само да сарађују, већ су направиле консензус, организацију која се зове БРИКС. Тај приступ сарадње је фундаменталан, без њега свет не може да функционише и да иде напред, не може чак ни да опстане. Кршљанин истиче да је нама као Србима који све ово разумемо, у стању смо да направимо овакву књигу, и знамо Русију, хвала Богу православни смо као и Руси, треба еманципација од Запада. Нису је ни Руси завршили, али Русија је сад суверена земља. Она неће никада олако пасти под западни утицај или у западне замке. А ми још увек, по Кршљаниновом речима, падамо. Зато морамо још храбрије и јасније да погледамо истину у очи, да се не плашимо да кажемо попу поп, а бобу боб.
Кршљанин додаје да у том будућем свету неће бити ратова. У њему ће функционисати међународно право настало после Другог светског рата светским консензусом у коме су учествовале и западне силе. Значи, оне имају способност да учествују у конструктивном пројекту. И можда ће Трамп успети у томе. У сваком случају, лакоћа с којом је победио, показује да је очигледно постала доминантна она струја у олигархији која је одлучила да да шансу другачијој политици. Ова претходна је постигла катастрофалне резултате, и Кршљанин се нада да ће та олигархија једном бити кажњена за милионе људских живота. На њу се мора екстраполирати она врста правде каква је примењена на фашисте, са пуним правом, зато што су фашисти данас њихово средство. Они се, не либећи се уопште, користе фашистима, то су радили код нас, то исто раде сада у Украјини. Наравно, у свој тој еманципацији наш природни пут је приближавање Русији. Једном смо смогли снаге да формално затражимо да уђемо у савез са Русијом и Белорусијом. Кршљанин оштро и прекорно пита зашто више не смемо да говоримо и дискутујемо о томе. Ни на једном политичком форуму о томе нема ни речи. Такав страх он не разуме. Зато Кршљанин све подстиче да се о томе више говори.
Кршљанин поручује да је нама у БРИКС-у, у Новом свету, не само место, већ да ми имамо почасно место. Руси се не либе да признају да им је наш отпор помогао да схвате ствари које су се десиле у свету, да донесу одговарајуће одлике, и данас постану војно-политичка сила број један. Такође, бомбардовање кинеске амбасаде сигурно није прошло без дубоких закључака и у тој земљи. Онда, ако они то нама признају, ми треба да будемо са њима. Кршљанин верује да се свет ближи расплету, и да ће већ средином идуће године свима све бити јасно на свету. Светска већина није збуњена нимало, али они збуњени на Западу, па и код нас, негде средином идуће године, све ће разумети и лако ће моћи да се определе.
Припремио Марио Калик
