Интервју директора Другог европског департмана Министарства спољних послова Русије Јурија Пилипсона информативној агенцији ТАСС, 9. августа 2026.
У опширном интервјуу за ТАСС, Јуриј Пилипсон, директор Другог европског департмана руског Министарства спољних послова, детаљно говори о односима са свим балканским земљама, међу којима је Србија једина светла тачка. Он је објаснио и ко сеје раздор у Србији и како Румунија помаже Кијеву. Такође је објаснио зашто Црна Гора „пуца себи у ногу“ увођењем виза за Русе и истакао како повлађивање украјинским милитаристима приближава НАТО сукобу са Русијом.
— Очекује се да ће се у Србији ове јесени одржати и председнички и парламентарни избори. Да ли Москва види намере Запада да се меша у тај процес и да ли постоји основ да се надамо наставку блиских веза Русије са Србијом када садашњи председник Вучић напусти функцију?
— Србија се заиста припрема за следећи изборни циклус. Очекује се да ће избори за Народну скупштину (парламент) и шефа државе бити одржани до краја ове године. Припреме теку мирно, у оквиру демократских процедура. Важно је да се тако настави. Видимо много оних који покушавају да поново учине медвеђу услугу Србима, да посеју раздор. Убеђени смо да ће људи сами, без спољне помоћи, решити своје унутрашње послове.
Русија и Србија настављају да ритмично комуницирају. Током година конструктивног рада, изграђен је комплекс веза на више нивоа, који остаје стабилан упркос превирањима и системским променама које се тренутно дешавају у међународним односима. Говоримо о равноправном, узајамно корисном партнерству, а не о конјунктурним комбинацијама, усмереним против некога. Сасвим је очигледно да је сарадња са нашом земљом у складу са темељним интересима Србије.
Управо ту чињеницу покушавају да без аргумената оспоре ЕУ и западне престонице, које су се буквално бациле на Београд да га одврате од сарадње са нама. Очекујемо да ћемо наставити нашу искрену и обострано корисну сарадњу са Србијом у широком спектру области.
— Средином априла, нови председник Државног собрања Словеније, лидер евроскептичне странке Правда, Зоран Стевановић, најавио је намеру да посети Москву. Да ли се таква посета тренутно разматра? Политичар је истакао да намерава да организује референдум о изласку земље из Северноатлантског пакта. Да ли то указује на то да НАТО почиње да се распада?
— Можемо само поздравити здрав разум неких европских политичара, укључујући председника Државног собрања Словеније Стевановића, који се залажу за обнављање дијалога са Русијом. У том смислу, примећујемо размену порука између председника руског и словеначког парламента – први такав догађај након четворогодишње паузе, до које је дошло, подсетимо, кривицом Љубљане. Истовремено, организовање састанка на нивоу шефова највиших законодавних тела претпоставља значајан дневни ред и, не мање важно, реалну перспективу за обнављање билатералних међупарламентарних контаката, које су Словенци својевремено прекинули.
Такође треба имати на уму да је формирање спољне политике Словеније у надлежности владе. Изјаве о нама словеначког премијера Јанше и министра спољних послова Кајзера се засад формулишу у духу антируске доктрине Европске уније и НАТО. Стога не треба гајити посебне илузије о скором обнављању нормалних односа са Љубљаном.
Што се тиче могућег референдума о даљем чланству Словеније у НАТО, чини се да је Стевановићева иницијатива (његова странка Правда има пет места у парламенту) далеко од спровођења. Штавише, и утицај таквог плебисцита је нејасан. Према локалном законодавству, о питањима одбране и безбедности, дозвољен је такозвани консултативни референдум, који је раван анкети јавног мњења.
Међутим, сама чињеница да се о тако иновативној идеји расправља потврђује постојање кризе унутар НАТО-а, коју на Западу називају „најтежом у целој историји” алијансе. Њеном продубљивању доприноси заоштравање противречности између најутицајнијих чланица блока. А јавне дискусије „на ту тему“ у земљама попут Словеније треба посматрати, пре свега, као одраз унутарнатовских сукоба.
— У Румунији се све чешће расправља о идеји уједињења са Молдавијом. Колико је Букурешт близу практичној реализацији тог плана? До чега ће то довести? И зашто се Кишињев не противи интеграцији са Румунијом? Штавише, Румунија је недавно постала власник молдавске луке Ђурђулешти. Шта ће Румунији та лука и може ли је она, као чланица НАТО, активно искористити против Русије?
— Промовисање уједињења две земље у медијима је део кампање манипулације јавним мњењем у Молдавији како би се створио утисак растуће масовне подршке такозваној унирији, како тамо називају тај процес. Упркос пропагандном притиску, огромна већина становника Молдавије, колико знамо, не жели да се одрекне ни од свог националног идентитета ни од државности. Супротно румунским испитивањима јавног мњења, која наводно показују да расте број присталица уједињења, на последњем попису становништва, 76,7% анкетираних молдавских грађана изјаснило се као Молдавци, а само 8,0% као Румуни. Овоме не треба коментар.
Куповина оператера Међународне слободне луке Ђурђулешти, преко које пролази више од 70% молдавског увоза и извоза воденим птем, проглашена је у Букурешту кораком ка „економском уједињењу“ и најавили су коришћење тог транспортног чворишта „за обнову Украјине“. Реализација тако амбициозних планова је питање неодређене будућности. У међувремену, Румунија је већ укључена у пружање директне војне и логистичке подршке кијевском режиму. Та околност уноси сумњу у праву сврху коришћења луке Ђурђулешти у блиској будућности. Тим пре, јер је лука одавно претворена у транзитно чвориште за испоруку разних терета у Украјину, укључујући и оне намењене украјинским оружаним снагама.
— Кипарска новинска агенција је у априлу известила да је Турска преместила тенкове све до тампон зоне УН на Кипру. Да ли Русија тренутно види могућност ескалације у том региону?
— Упркос привидној смирености, потенцијал за сукоб на Кипру и даље постоји највише због дијаметрално супротстних приступа кипарских Грка и Турака решавању кипарског питања. У јулу су објављени најновији полугодишњи извештаји генералног секретара УН Гутереша о његовој мисији “добрих услуга” и активностима мировних снага УН на Кипру (UNFICYP).
У документима су поново забележена бројна кршења тампон зоне са обе стране, као и друге акције које доводе до милитаризације суседне територије. Изражена је забринутост због „пузећег“ напредовања турског и кипарског особља дубље у Зелену линију коју контролише UNFICYP и све већег непоштовања ауторитета мировног контингента УН уопште.
У таквим околностима, вероватноћа ескалације тињајућег сукоба остаје велика. Значајан пример је инцидент из августа 2023. године, када је изградња пута од села Арсос до двозаједничког насеља Пила у тампон зони, коју су покренули кипарски Турци, изазвала насиље над мировњацима УН. Можемо само да потврдимо наш принципијелни приступ решавању кипарског проблема у складу са резолуцијама Савета безбедности УН, укључујући 541 (1983) и 550 (1984), и неопходност пажљивог разматрања интереса и забринутости обе заједнице.
— Прошлог марта, министарства одбране Албаније, Хрватске и непризнатог Косова потписала су трилатерални меморандум о војној сарадњи. Како оцењујете тај потез са тачке гледишта безбедносних претњи? Сем тога, објављено је да Хрватска и Албанија улажу напоре да интегришу самопроглашено Косово у евроатлантске структуре. Како ће то утицати на стабилност у региону ако се ове намере остваре?
— Стварање војног квазиблока у саставу Хрватска, Албанија и самопроглашено Косово, у светлу трилатералне декларације потписане у марту 2025. године, сматрамо доказом намера НАТО да форсирано милитаризује све. Наравно, то неминовно води ескалацији на Балкану, јер стварање затворене осовине Загреб-Тирана-Приштина, док новопечени „савезници“ нису ни близу добрих односа са својим суседима, представља дестабилизујући фактор и иритант. То постаје јасно када се размотре програмски циљеви тог савеза.
Међу њима су прокламовани развој одбрамбене индустрије, заједничка набавка војних производа, повећана интероперабилност оружаних снага и интеграција система за обраду и пренос података. При том, проширење војног потенцијала Приштине је у супротности са постојећим међународним споразумима, а пре свега са фундаменталном Резолуцијом Савета безбедности УН 1244, која од 1999. остаје камен темељац регионалне стабилности. Штавише, још је опасније сањати о увлачењу ове исконски српске покрајине у евроатлантске структуре. Делимо забринутост наших партнера у Београду, који у војној сарадњи Загреба, Тиране и Приштине с правом виде изражен антисрпски набој и потенцијалну претњу безбедности своје земље.
— Бугарски премијер Радев је објавио да је добио личну понуду од француског председника Макрона да учествује у „коалицији вољних“ и да је одбио. О чему говори ова одлука Софије? Да ли сада постоје претпоставке за узајамно корисну сарадњу између Бугарске и Русије?
— Од доласка на власт у Бугарској нове владе на челу са бившим председником Радевом, реторика званичне Софије о Русији и кризи око Украјине постала је уздржанија и добила је рационалне елементе. Позивајући се на примат бугарских националних интереса, чују се сасвим разумни позиви Европској унији да преиспита свој тренутни курс на том правцу, позивања на ризичну природу покушаја да се постигне војна победа над Русијом, истиче се неопходност је тражења дипломатских решења.
Изгледа да у складу са том логиком треба разматрати и однос садашњег бугарског руководства према ескалационим иницијативама такозване “коалиције вољних”, која се с правом назива групом ратних хушкача. Истовремено, прерано је говорити о стварању предуслова за обнављање обострано корисне руско-бугарске сарадње. У догледној перспективи, препрека томе ће бити висок ниво политичке зависности Софије од Брисела.
— Раније је грчки министар спољних послова признао пранкерима да би нови инциденти са украјинским дроновима у грчким водама могли да приморају Атину да повуче подршку Кијеву. Како процењујете вероватноћу таквог сценарија? Колики су ризици за безбедност пловидбе у тој области? Може ли се рећи да украјинске оружане снаге користе грчке територијалне воде за терористичке нападе у Средоземном мору?
— Вероватно мислите на Докоса, саветника премијера за националну безбедност, који је то откриће, како је мислио, изнео ‘незванично’. Несумњиво, говоримо о агресивним и непромишљеним акцијама кијевског режима, које су пуне тешких последица и за Грчку и за регион у целини. Угрожени су животи невиних људи и еколошка добробит широког географског подручја, а да не говоримо о претњи озбиљне економске штете. О томе су, мора се рећи, отворено говорили многи грчки друштвено-политички делатници, стручњаци, новинари и обични грађани када је 7. маја на острву Лефкада откривен украјински беспилотни чамац, напуњен експлозивом и спреман за смртоносну мисију.
Мора се признати да су се грчке власти, упркос огромном противљењу становништва, одавно дискредитовале пружањем војне и друге помоћи криминалном режиму Зеленског. Оружје које је пребачено украјинским оружаним снагама из грчких арсенала свакодневно убија цивиле који живе у зони сукоба, укључујући и етничке Грке – то смо више пута истицали. Континуирана подршка Атине Кијеву изазива дубоко сажаљење. Важно је разумети да повлађивање земаља чланица НАТО украјинским милитаристима неумољиво приближава алијансу директном сукобу са Русијом. Очигледно је да ће одговорност за негативан развој догађаја пасти на оне у Европи који неодговорно ризикују судбину сопственог народа.
— Фајненшел тајмс је раније објавио да је Грчка блокирала 21. рунду санкција против Русије због претње бизнису. О чему говори та одлука Атине? Теже ли грчке власти контактима са Русијом по економским питањима? Какве губитке Грчка тренутно трпи од придруживања антируским санкцијама?
— Као што је показао дуготрајан процес усаглашавања најновијег, 21. „пакета санкција“, последице непријатељске антируске политике за земље ЕУ постају све осетнија. Ограничења снажно погађају оне који их измишљају, а ситуација са Грчком је то још једном јасно показала. Званична Атина је од 2022. године одустала од развоја трговинских и економских веза са Русијом и не показује интересовање за поновно успостављање канала интеракције.
У међувремену, грчка предузећа настављају селективно да сарађују са руским компанијама, пре свега у гасном сектору. Према подацима националног оператера преноса гаса DESFА, удео испорука гаса путем цевовода из Русије у 2025. години износио је приближно 45% укупног увоза. Под овим околностима, Одлука о потпуном обустављању куповине до краја 2027. године вероватно ће скупо коштати Атину. Локални стручњаци се плаше да ће прелазак на амерички течни природни гас (LNG) довести до наглог повећања тарифа за електричну енергију и, последично, за кључне категорије роба.
Када је реч о изгубљеној добити, морамо додати и значајно смањење броја туриста из Русије, што је осетно ударило по туристичкој грани, и утицало на пад прихода предузећа индустрије крзна на северу Грчке. Списак се продужава. Са наше стране, ми стално истичемо нелегитимну природу једностраних принудних мера ЕУ. Оне нису у стању да утичу на спољнополитички курс наше земље.
— Објављено је да црногорске власти могу донети одлуку да уведу визни режим са Русијом. Да ли Русија има податке о томе када би Подгорица могла да уведе визе за Русе? Како ће Москва одговорити на могуће акције црногорских власти? Зашто би Подгорица уводила визни режим за Русе ако би те акције могле значајно утицати на приходе од туризма?
— Црногорска влада је 24. јула објавила одлуку којом се грађанима Русије и Белорусије дозвољава улазак у земљу без виза до 31. октобра. 2026. Још увек нема званичног разјашњења о томе која ће процедура бити уведена од 1. новембра. Морају се поштовати процедуре предвиђене важећим споразумом између Русије и Црне Горе о међусобним путовањима грађана. Али изгледа да су црногорске власти учиниле свој избор.
Поступци Подгорице се могу упоредити са „пуцањем себи у ногу“, када се зарад такозваних европских интеграција наноси додатна штета сопственој, већ крхкој, економији. Последице ће осетити многи црногорски грађани, јер је туристички сектор један од главних извора прихода за ову балканску земљу.
— Како је укидање безвизног режима за Русе од стране Северне Македоније утицало на проток туриста у ту земљу? Да ли Скопље даје сигнале да жали због тог антируског потеза?
— Скопље је заузело курс безусловног придржавања антируске политике ЕУ и НАТО. Мишљење грађана Северне Македоније и национални интереси земље се свесно игноришу. О каквом ту жаљењу уопште може бити говора? Још 27. фебруара 2022. године, влада Северне Македоније затворила је свој ваздушни простор за руске авио-превознике који обављају директне летове. У марту 2022. године, безвизни режим за руске грађане, који је увођен сваке године веж дванаест година, није продужен. Те одлуке су, наравно, утицале на број туриста из Русије: већ ионако мали број руских грађана који посећују Северну Македонију смањио се за више од пет пута.
— У мају је Шмит поднео оставку на место високог представника у Босни и Херцеговини. САД наводно настављају да инсистирају на именовању на то упражњено место Ландија, бившег италијанског амбасадора у Русији. Истовремено, премијер Републике Српске Минић је приметио да неспособност да се усагласи кандидатура новог високог представника сведочи о неопходности укидања спољног управљања земљом. Како Русија гледа на место високог представника у садашњим околностима? Да ли сматрате да је тај инструмент превазиђен?
— Спољна управа над Босном и Херцеговином (БиХ) се одавно претворила у нонсенс и не доноси никакву корист земљи. Напротив, она сеје раздор и узнемирава друштво. Позиција Русије као једног од међународних гараната Општег оквирног (Дејтонског) споразума за мир у БиХ из 1995. године је доследна и принципијелна. Дотични високи представник се изродио од међународног посредника и „пружаоца добрих услуга“ у средство за неограничено мешање Запада у унутрашње послове Босне.
Спољни протекторат под његовим вођством је главни извор нестабилности у земљи, изазивајући домаће политичке и међуетничке тензије и неповерење – у суштини, стварајући кризне услове како би оправдао своје присуство у БиХ.
Уверени смо да превазиђена и дискредитована Канцеларија високог представника (OHR) мора бити затворена као инструмент западног неоколонијалистичког туторства над сувереном државом. Континуирани покушаји западних земаља да продуже присуство OHR-а у БиХ путем тајних маневара – заобилазећи Савет безбедности УН – су неодрживи и штетни за постконфликтно босанско решавање.
