- Прва обојена револуција је била у Србији. И овог пута видимо потпуно исту ствар: обојене технологије извођења младих људи на улице
- Ако не буду наишли на отпор, обојени политички технолози ће појачавати тзв. протесте, али на крају, мислим да не може доћи до државног удара. Они желе да се сама Влада Србије одрекне пријатељства са Русијом
- Они граде зид око Русије, а у том зиду Србија је огромна рупа
- Ако српска власт буде кренула путем сталних уступака Западу, то се не може завршити ничим добрим, јер крајњи циљ је да Срби престану да буду Срби, као и Руси да престану да буду Руси
- Симпатије у Русији према Србији су јаке и не зависе од околности. Руске власти су потпуно свесне изузетно тешке позиције српских власти, која је веома несигурна и двосмислена
- Без политичког оптимизма нема потребе да се бавите политиком
- Разумевање које у Русији постоји не значи признање и прихватање свих поступака и корака српских власти
- Најважније је: Руси морају остати Руси, а Срби морају остати Срби. А онда ће међусобна привлачност, узајамна захвалност и љубав остати и помоћи ће у решавању проблема
- Будимо оптимисти, задржимо поштовање и љубав једни према другима, али у исто време не одустајмо од основних ствари
Наш саговорник Николај Викторович Стариков је руски политичар и јавни делатник, писац, публициста и блогер. Аутор је више књига о новијој историји Русије, геополитици и економији. Члан конзервативног тинк-тенка „Изборски клуб“. Оснивач и идејни лидер „Партије Велика Отаџбина“ данас реорганизоване у покрет „Патриоте Велике Отаџбине“. Један од лидера покрета „Анти-Мајдан“. 2021. је изабран за члана Централног савета Социјалистичке партије „Праведна Русија – За Правду“.
Николаје Викторовичу, Хвала вам што сте пристали да разговарате и што сте одвојили време. Почнимо од Трампа, по Вашем мишљењу, шта све нас очекује доласком Трампа на место Председника САД?
У старој политици САД настаје нови период. Односно, циљеви ће бити исти, али ће се методе само мало променити.
Верујем да је Трампова победа последица чињенице да, као прво, није погинуо током покушаја атентата, и заиста је имао среће. А након тога су одлучили да му дозволе да победи, јер као што смо видели у САД, нису коришћене све технологије које су прошли пут донеле победу Бајдену против Трампа. Може се рећи: „мртви нису изашли да гласају“. Сва она халабука око тога да је Трамп „страшни фашиста“, и не знам шта још, некако је стидљиво гурнута под тепих и више се нико и не сећа, онога што су највећи медији објављивали пре само неколико месеци. Шта ће бити карактеристично за ову нову, а истовремено и стару фазу америчког политичког притиска на остатак света? Присетиће се својих „империјалистичких циљева“, како је говорила совјетска пропаганда, и чиниће то још безобзирније. Сва та шарада везана за 30 или не знам колико џендера, зелену агенду, све ће то бити потиснуто у други или трећи план. А САД ће поново попримити изглед предатора и грабљивца, који нам је много познатији из историје.
Наведени циљеви су притисак на Кину, и наставак притисака на Русију, али Американци морају да направе одређене маневре како би одредили приоритете. Ако је Бајденов председнички мандат био у потпуности, или на 80-90 посто, посвећен притиску на Русију, сада ће Трамп покушати да промени акценат и тежиште.
Али то ће бити учињено не зато што Трамп жели да се спријатељи са Русијом, не зато што је, не дај Боже далеко било, некакав агент Русије, наравно да он то није. Само Сједињене Државе желе да врше економски притисак на Кину, а војну компоненту увек желе да пребаце на неког другог. Као у данашњој ситуацији против Русије. Они се боре рукама кијевског режима, дали су им оружје, дали су им новац, а сами минимално учествују у сукобу. Тамо су неке специјалне јединице, нешто официра, командира, а борба и погибије, стриктно говорећи, су на 99 посто пали на украјинску војску.
За то време, САД и њихови сателити врше економски притисак на Русију. Сталне забране и санкције, ту је и Нафтна Индустрија Србије којој су уведене санкције. То јест, траже болне тачке и стално врше притисак на њих.
Али разлика између Бајдена и Трампа, ако се они узму као две персонификације америчке политике, је у томе што ће Трамп понудити начин за преговоре. Покушаће да понуди, и већ нуди нешто (за сад) неисплативо за Русију, па ће онда понудити нешто мање неисплативо, па онда мало исплативије. Али сваки пут ће покушати да пронађе оно што је најкорисније за глобалисте и Сједињене Државе, а најмање за Русију.
Бајден нам је нудио само предају, он није нудио споразум и договор. Ово представља неку фундаменталну промену у америчком курсу. Али генерално, циљеви су исти, играчи су исти и, наравно, ни нови, ни стари, ни неки следећи председник САД неће осећати симпатије према Русији.
Неки сматрају да ови преговори у суштини нису само војни или политички па чак ни геополитички, већ у суштини цивилизацијски. Сада долази до реструктурирања читаве цивилизације и светске парадигме. А чини се да Трамп ово третира као пословне преговоре, где ће он износити предлоге. Сад је, после Бајдена, дошао добар полицајац и сад ће нешто понудити, па мало попустити, па се очекује да ће и Русија мало попустити. Али овога пута је јасно да су председник Путин, Русија и уопште цела светска већина одлучни. Наравно да ни Русија ни Кина неће тако лако попустити. Шта мислите шта је следећи корак после овога, када схвати да су се ти „брзи, муњевити и победоносни преговори“ завршили неуспехом?
Прво, Русија показује спремност на компромис. Питање је само какав. Ако нам се нуди да одустанемо од циљева Специјалне Војне Операције (СВО) или да се они не остваре, онда такав компромис апсолутно нема смисла. О томе су више пута говорили и Председник Русије и Министар спољних послова. Што се тиче Трампа, рекли сте да је после „лошег полицајца“ дошао „добар полицајац“.
Не! После америчког полицајца дошао је још тврђи амерички полицајац. Само што овај „полицајац“ жели да се договори, а не једино да сломи затвореника, ако већ говоримо у овим категоријама истраге, полицајаца и онога ко је под њиховим притиском.
Трамп је тврд човек. Он оштро и тешко преговара. И он већ показује ту чврстину у својој реторици. То изгледа отприлике овако. Сједињеним Америчким Државама је потребно да прошире своје војно и економско присуство у арктичкој зони. Да би то урадили, морају постати више арктичка држава него што су то данас. Да би то урадили, потребно им је да добију већу војну базу на Гренланду. Тамо се тренутно налази око 200 америчких војника. Ово је „доскочни аеродром“, ако се тако може назвати. Мора се све то проширити. А Данци схватају да САД могу и да плате за лоцирање своје војне базе. Али Трамп не само да не жели да плати за распоређивање америчке војне инфраструктуре, већ он жели да њему буде плаћено за то што су америчке трупе лоциране на Гренланду. То је његов крајњи циљ.
Зато он изјави: „треба ми Гренланд. То што је он дански, уопште ми није важно. Једноставно ми треба. И Америци то треба. Зато дајте да ја купим Гренланд од вас.“ Данци кажу: „али није на продају“. А он каже: „то мене не занима. Продајте и ако није на продају. Размислите мало о томе. Ако не продате, договорићемо се са Гренланђанима“. То је једноставно само притисак. Трамп нема намеру да купи Гренланд и нема намеру да га припоји САД. То се неће десити. Њему је потребно да га Данци замоле да стационира још више трупа на Гренланду а да то сами и плате. Можда и у новцу да плаћају Американцима. И то је то. Зато, када он после неког времена буде рекао: „добро, у реду, договорено је, не треба ми Гренланд, треба ми база, они ће се, како се каже, прекрстити, (ако, наравно, верују у Бога), и рећи ће: „Уф! Добро је, имали смо среће, добро смо прошли!“ Односно, максимални захтеви да бисте онда добили оно што заиста желите. Стога ће он на потпуно исти начин поступати и са Русијом у покушају да преговара.
Шта су ти максималистички потези у овом тренутку?
Дакле, оно што сада видимо, увођење додатних санкција танкерима који превозе руску нафту, покушаји напада на инфраструктуру Турског тока, увођење додатних санкција против, иначе, нефункционалног Северног тока. Која је ту уопште поента увођења санкција? Ништа се не дешава, нема економске активности. А санкције су поново уведене. И санкције српској нафтној индустрији. Ово је све припрема за преговоре. То је максимално заоштравање, да би касније могло да се каже: „добро, хајде да попустимо, али и ви нама крените у сусрет“. Русија је данас одбацила све предлоге који су у овом или оном прикривеном облику изнети кроз цурење у медијима. Не постоји никакав Трампов план. То нико није изнео нити предложио, а није се огласио ни Трамп. Тако да ће сада сести и набацати нешто. Треба напоменути да је Трамп у веома неповољном положају за преговоре. Њега резултат занима више него Русију. Русији се сада не жури. На бојном пољу напредујемо. Да, брже него раније, а желео бих да је још брже. Идемо напред. Трамп је рекао да за један дан, па за шест месеци, сада његово окружење каже за три месеца, мора дати резултате. А резултата ни на видику још нема. Не може бити конференције, нема састанка лидера ако се питања не реше унапред. А то што данас предлажу Американци није ни вредно расправе.
Стога ћемо у некој ближој будућности видети озбиљније предлоге Американаца. И овде бих скренуо пажњу, на чудан, али у исто време веома разумљив споразум који су потписали Британци са Зеленским. Уговор је на 100 година! Можемо ли се сетити неког споразума са таквим роком? Искрено, ја се не сећам. Вероватно ће нам неки велики стручњаци за међународно право можда пронаћи споразум који је потписан на 100 година. „Вечни мир“ формулацију да не разматрамо. Вечни мир је увек трајао 10-15 година. И, како се каже: „доста, хвала“. Пре годину дана, исти тај Лондон је са истим тим Кијевом потписао, тзв. „Споразум о гаранцијама за безбедност“ и тај Споразум је потписан на рок од 10 година. Прошло је годину дана а они су помножили тај рок са десет. Зашто? Неко може да гарантује да ће Велика Британија постојати кроз 100 година? Нико не може, а ја чак и не говорим о судбини Украјине. Смисао је у другом. Главна тачка овог споразума говори о могућности постављања британских војних база на територији Украјине. Штавише, без обзира на резултате данашњег ратног сукоба. Односно, свеједно да ли је Украјина опстала, поражена, или нестала у ратном вихору, већ је омогућено да се енглеска чизма, да тако кажем, за сада у виду документа, може појавити на територији Украјине. И ово је највећим делом ударац по Трампу. Јер Трамп жели да се договара са Русијом не слушајући ни Британце, ни Брисел, нити било кога. А тим пре ни Кијев. Британци потписивањем таквог споразума заправо онемогућавају друге договоре. Па, погледајмо како то изгледа. Замислимо да је америчка администрација формулисала предлог. Тај предлог Русији одговара и онда се два председника састају и потписују нека документа. Наравно, у овом процесу нема Британаца. Јер две земље потписују. Потписали су, договорили се а следећег јутра се у Украјини појављује војна база! На питање из Русије: како то? Украјина не би требало да буде у НАТО, ту не би требало да буде странаца? Шта ће рећи Американци? Рећи ће, то нисмо ми. Односно, такав уговор онемогућава споразум без учешћа Велике Британије. Јер у овом случају и она мора да гарантује да се њени војници неће појавити на територији Украјине, јер већ имају неки папир у рукама и могу га показати јавности. Ово највероватније није чак ни антируски корак, јер Британија традиционално игра против нас. Ово је антиамерички корак. Када тај исти Доналд Трамп говори нешто против Канаде, он говори не против Канаде, већ против британског краља, под којим је Канада. И сада добија овакав одговор од Британаца. У суштини, пред нама су дубинске, рекао бих, фантомске противречности између две англосаксонске земље. Зато што су Американци последњи пут показали интерес да отму Канаду након завршетка грађанског рата у САД зато што је Британија сво време подржавала Југ и покушавала да ослаби Сједињене Државе. Стога и ове противречности морамо узети у обзир, и некако предвидети могући даљи развој догађаја.
Желео бих да Вам поставим питање о санкцијама НИС. Испоставило се да смо „успут поткачени“ и добили ударац, а у исто време заједно са нама и Турска, и Мађарска, и Словачка, и сви остали. Овде смо изгледа „монета за поткусуривање“? Хвала Богу да имамо Русију.
Видите, ситуација је овде генерално веома интересантна. Јер, главни власник НИС је Гаспром њефт. То је, у суштини, Русија. Већински власник. А Србија је један од акционара. Дакле, када се уведу санкције, испада да ово предузеће не може нити да послује, нити може бити продато. Јер ове санкције подразумевају да ће оне одмах бити преусмерене и на онога ко купи контролни пакет акција. Али то није све. Русија не жели да прода свој удео у НИС. Зашто? Па, прво, зато што нису због тога дошли. Друго, зато што је уложен веома велики новац и чак ни то што је уложено неће бити враћено. Односно, увођењем ових санкција Американци заправо доводе ситуацију у неку врсту ћорсокака. Немогуће је даље радити и није јасно шта даље да се ради. Чини ми се да се то намерно ради да би се у преговорима добио још један адут. Односно, они стварају велики број проблема, а онда ће у неким хипотетичким преговорима понудити један начин за решавање свих проблема одједном. „Хајде да поправимо односе и онда ћемо овде укинути санкције, урадићемо овде ово, онде оно, све ћемо да урадимо“. То је њихов аргумент и уобичајена техника преговарања. Шта привлачи пажњу? Потпуно погрешно схватају овај процес они посматрачи који верују да тиме Бајден штети Трампу. Знате, као што је Пушкин написао: „и благословио је одлазећи у гроб“ а овде као да је Бајден одлазећи у политички гроб, напротив, нешто напакостио Трампу. Овде је увео санкције, тамо је урадио нешто друго. Не! У овом случају, Бајден који је отишао, створио је адут за преговоре, Трампу који је дошао. Пре свега, Трамп, увек може рећи: „то нисам ја!“. Друго, може се променити политика без губитка образа. „Нисам ја променио своје гледиште после три месеца, али ја сам увек мислио да је то погрешно и зато сам то урадио“ – и све отпише на Бајдена. Па, Бајден је, како би се рекло, стари деда, није га било брига. Управо је то игра доброг и злог иследника, када се одговорност може пребацити на некога ко више није за преговарачким столом. То је смисао.
Шта мислите о ситуацији овде на нашим просторима и улози Србије у свим овим стратешким променама у свету?
Наравно, ми у Русији пратимо дешавања у Србији, тим пре што су она веома слична ранијим догађајима у вашој земљи, јер заправо, прва обојена револуција је била у Србији. И овог пута код вас видимо потпуно исту ствар. Обојене технологије извођења младих људи на улице. На шта бих желео да скренем пажњу: сваки пут се користи оно што је под руком, на лицу места. На пример, у Украјини је председник Јанукович уживао неки ниво ауторитета, јер ипак је половина гласача за њега гласала, али је генерално имао имиџ особе која одобрава корупцију. Стога се Мајдан борио против корупције.
У Србији се догодила трагедија у Новом Саду, срушила се надстрешница и погинули су људи. Шта раде политички технолози? Они одмах узимају ову трагедију и почињу да је укључују у своју политичку агенду. У 11.52 догодила се трагедија. Хајде да сваког дана у 11.52 као сећање на погинуле, захтевамо детаљну истрагу и да на 15 минута, блокирамо путеве. Ми разумемо да је покренута истрага, наравно, и да је у току и да ће починиоци бити кажњени. То једно са другим нема никакве везе. Блокирање аутопутева врши притисак на власт, али не помаже жртвама ове трагедије. То јест, чиста обојена технологија. Ово и јесте знак ко стоји иза свега тога. Да подсетим да су у Хонг Конгу демонстранти заузимали аеродром. Зашто? Парализовали су рад аеродрома, јер се тамо тестирала нова обојена технологија. Шта учинити поводом тога? Власти се увек нађу у тешком положају. Тако је и сада у Србији. Председник о томе каже да ће сила бити примењена само у случају неких од најекстремнијих метода. Мислим да ће се ситуација у Србији, нажалост, погоршавати и заоштравати. Ако не буду наишли на отпор, обојени политички технолози ће појачавати такозване протесте, вршећи притисак на српске власти. Али на крају, мислим да не може доћи до државног удара. Они највероватније, више желе да се сама Влада Србије одрекне пријатељства са Русијом и економских уговора и споразума. И да је то, у ствари, разлог зашто се све дешава. Јер зашто се, у ствари, ово дешава? Врло јасно. Постоји Европа, Американци су је целу потчинили себи. Остала је, у суштини само једна држава, Србија, са којом постоји чак и ваздушна комуникација у правцу Москве. Али ово уништава целу слику. Замислите, они граде зид око Русије, а у овом зиду је огромна рупа. Треба ту рупу запушити, јер иначе цео зид губи смисао. Одатле и притисак на Србију.
И, наравно, ако српска власт буде кренула путем сталних уступака Западу, то се не може завршити ничим добрим, јер ће то, наравно, изазвати напетост унутар земље. Уосталом, крајњи циљ је да Срби престану да буду Срби, као и Руси да престану да буду Руси. А ово сада је међу-циљ. Србија, ако жели да се уђе у ЕУ, мора да призна независност Косова. Што је за српске родољубе и патриоте немогуће. Дакле, овде то покушавају да прогурају, и то је очигледно, а то нико и не крије.
Овде се дешава занимљива ствар. С једне стране, имамо класичну технологију обојених револуција, и ово је уједињавање потпуно супротних друштвених група и делова народа. С једне стране, тачно сте рекли, да постоји део народа који протествује против корупције, против девијација у политичком деловању, а у суштини протестују за више Европе. А са друге стране, постоји и таргетирање на патриотски део бирачког тела, где кажу да је Вучић издајник, да је издао Косово. Најважнији противотров овој технологији обојене револуције у Србији, је управо то што Русија, подржавајући или не подржавајући Вучића, показује страну на коју треба да стану патриоте. И сада је овде легитимно агитовати да је Вучић изгубио подршку Русије. Па, нека је алал и на НИС и на све остале тешкоће са којима се можемо суочити у будућности. Али за нас је, као и кроз историју, најважнија подршка Русије и да не издамо Русију. Тако да питање је шта Ви мислите о односу руских власти према овом проблему, јер у суштини сада реч припада Русији?
Па, хоћу да кажем да су симпатије у Русији према Србији јаке и вероватно не подлежу никаквим околностима. То је прво. А као друго: руске власти су потпуно свесне изузетно тешке позиције српских власти. Ситуација изгледа овако. Србија је са свих страна окружена државама ЕУ. Па, можда само Мађарска, у извесној мери, може себи да приушти неку врсту одступања, али ипак је и Мађарска апсолутно проамеричка држава. А долазак Трампа само јача проамериканизам Орбана, који лично има веома топле пријатељске односе са Трампом. Зато је ситуација оваква. Ако српске власти заузму чврст став и кажу: „оставите нас на миру, ми никада нећемо признати независност Косова, не треба нам ваша ЕУ, желимо да будемо пријатељи са Русијом и за то постоји 10 хиљада историјских разлога“. Тада одмах почиње блокада Србије и српска привреда упада у велике тешкоће, што ће одмах бити искоришћено за рушење српске власти. Са друге стране, ако српска власт каже: „нећемо да будемо пријатељи са Русијом, само желимо у ЕУ, то је наш главни циљ, спремни смо да се одрекнемо свега због тог циља“, онда ће то одмах бити искоришћено за рушење српске власти, али с друге стране, од стране српских родољуба и патриота. Односно, веома је несигурна и двосмислена позиција српских власти. Отуда и реторика која је усмерена на обе публике. Јер, у суштини, руководство Србије промовише тезе које је тешко комбиновати једне са другима. По понуди ЕУ, немогуће је ући у ЕУ ако се Србија не одрекне Косова, али Вучић каже, да се Србија неће одрећи Косова, што значи да је немогуће ући у ЕУ. Али Србија не каже, да онда неће у ЕУ. Односно, проглашавају се услови који се, најблаже речено, међусобно тешко комбинују. Мени се чини да се то ради искључиво у политичком контексту, како би се дала стабилност и држави и политичком систему. И Русија ову сложеност добро разуме.
Главно питање је управо ово, колико Русија то разуме и колико ће Русија разумети ако се неке одлуке доносе под притиском. Најважније је да ако убудуће, постављам то питање и осталим саговорницима из Русије, ако убудуће, не дај Боже, буде још неких уступака, не дај Боже, буде неких притисака због Републике Српске и Косова, ми данас заправо имамо 2-3 болне тачке, а и сама Србија је под притиском. У којој мери се то онда може повратити, касније, уз помоћ Русије? И да ли ћемо повратити све те уступке које смо били принуђени да учинимо?
Прво, без политичког оптимизма нема потребе да се бавите политиком. Како се каже: у таквом расположењу, нећемо далеко стићи. То је прво. А као друго, не могу да кажем да и руску јавност и руске власти уопште није брига шта српске власти раде. Па наравно да им није свеједно. Разумевање које постоји не значи, како кажу, признање и прихватање свих поступака и корака. Али чини ми се да је главно, и што је потребно сачувати и у Русији и у Србији: Руси морају остати Руси, а Срби морају остати Срби. А онда ће ова међусобна привлачност, узајамна захвалност, љубав остати и помоћи ће у решавању оних проблема који ће се појавити у било којој историјској фази. Партија шаха, ова велика шаховска табла, је бескрајна. Дакле, данас, да, таква је ситуација. Онда ће се променити. Али апсолутно сам убеђен да ако се предузимају прави кораци у овој партији шаха, онда ће се ситуација побољшавати, а позиција противника ће постајати тежа. Зато, будимо оптимисти, задржимо поштовање и љубав једни према другима, али у исто време не одустајмо од основних ствари. Па, чини ми се да нам је то данас потребно.
Слободан Стојичевић
