Министар културе Републике Србије Никола Селаковић дао је велики интервју часопису „Међународни живот” (Международная жизнь – The International Affairs) Министарства спољних послова Руске Федерације. Интервју, који је припремила заменик главног уредника Јевгенија Пјадишева, појавио се у најновијем броју овог угледног часописа. БРАТСТВО у целини објављује српску верзију интервјуа.
„Међународни живот”: Свет је тренутно у фази политичких превирања, у току је изражено сучељавање између држава које се држе традиционалних вредности, историјске правде, суверенитета, националних интереса и оних земаља које проповедају вештачки створене либералне вредности, спремне су да изгубе своју праву историју, традицију, а са њима и националне интересе и реални суверенитет. Неке практикују неонацистичку идеологију, покушавајући да је шире по свету.
Обележавање 80. годишњице Велике Победе показало је на којој је страни ова или она држава. Колективни Запад „забрањеним методама” спречава да се са Русијом здруже оне државе које доживљавају историју онаквом каква је заиста била, а самим тим и признају одлучујућу улогу СССР-а и савремене Русије, наследнице и настављача Совјетског Савеза, у поразу фашизма и Победи у Другом светском рату.
Председник Србије Александар Вучић, упркос притисцима ЕУ, дошао је у Москву на параду 9. маја. Чули смо речи захвалности за ослобођење Југославије од фашистичких освајача. Посебно је вредно што не заборављамо заједнички ратни подвиг војника Црвене Армије и Народноослободилачке војске Југославије.
Који заједнички цивилизацијски приступи „цементирају” братске, пријатељске односе Срба и Руса? Да ли је то историја, култура, религија, још нешто?
Никола Селаковић: Односи између Републике Србије и Руске Федерације засновани су на заједничкој историји и традицији језичке, духовне, верске и културне блискости братских народа као и стратешком партнерству.
Вековна блискост, савезништва у бројним историјским епохама (посебно у борби против Османског царства и током оба светска рата), те подршка Русије српским националним интересима кроз историју (нпр. у борби за ослобођење и стварање српске државе), стварају снажан осећај међусобне повезаности. Ове заједничке вредности чине непроцењив део колективног памћења и представљају трајан основ за блиске односе.
Посебно је значајна културна блискост, пре свега кроз словенско порекло и сличности у језику, фолклору, књижевности и уметности. Многи великани српске и руске културе међусобно су се инспирисали, а размена у области уметности, науке и образовања кроз векове је била константна. Заједнички мотиви и теме у култури продубљују разумевање и емпатију.
Дељење исте вере, са бројним заједничким светитељима, духовном традицијом и монашким наслеђем, ствара осећај дубоког духовног јединства и братства које често превазилази политичке или економске интересе. Српска православна црква и Руска православна црква негују изузетно блиске везе, што додатно учвршћује ову везу.
Свакако, важан је и геополитички контекст и осећај заједничке судбине, често доживљене кроз сличне изазове и искуства у односима са великим силама, што додатно учвршћује перцепцију Русије као традиционалног заштитника српских интереса и обрнуто. Све то заједно ствара јединствену симбиозу која обликује братске и пријатељске односе наша два народа.
„Међународни живот”: Упркос покушајима да се у Србији спроведе обојена револуција, нападу на Вас лично, притисцима по питању санкција против Русије, Београд и даље активно и свестрано унапређује културне везе са нашом земљом. Упечатљив пример за то је Ваша посета Москви у априлу ове године. Који значајни заједнички догађаји су договорени том приликом?
Никола Селаковић: Став Републике Србије по свим значајним питањима је заснован на независности, самосталности и суверенитету одлучивања. Сматрамо да у веома сложеним околностима које владају данас, култура треба да да свој допринос успостављању узајамног разумевања и превазилажењу изазова са којима се суочавамо, као што су ревизионизам и слични. Наша страна се залаже за унапређење што развијеније свеукупне културне сарадње, посебно имајући у виду вишевековне историјске везе наша два братска народа.
Примера ради, делегација Републике Србије присуствовала је у априлу 2025. године у Москви, новој иницијативи Међународне кинематографске академије за формирање „Евроазијске академије кинематографске уметности“ и „Отворене Евроазијске филмске награде“. Наша страна исказала је спремност на пуно учешће у овој иницијативи од изузетног културног значаја.
Током сусрета са министарком културе Олгом Љубимовом, разменили смо предлоге за унапређење свих области културне сарадње, превенствено путем међуинституционалне размене. Исказана је спремност за наставак реализације заједничких пројеката сарадње, као што је сарадња Државног музеја Ермитаж и Народног музеја Србије на одржавању „Дана Ермитажа у Србији“ и припреми изложбе „Петар Велики и Балкан”. Потврђен је значај одржавања Руско-српског културног форума, као важне платформе за развој професионалне сарадње и размене наших установа културе. Разговарали смо и о пројекту обнове Цркве Свете Тројице у Горњем Андровцу посвећене пуковнику Николају Николајевичу Рајевском, као и о размени стручњака из области културног наслеђа, будући да Србија и Русија придају велики значај очувању бројних споменика културе за будуће генерације.
У Србији је крајем 2024. године пети пут заредом одржан Руско-српски културни форум на коме су се међусобно представиле бројене установе културе из више области као и експерти који су имали прилику да размене важне иинформације и искуства добрих пракси. Србија ће бити домаћин и наредног 6. Руско-српског форума крајем 2025. године, а договори су већ у току.
„Међународни живот”: Ми у Русији заиста волимо српске филмове. С тим у вези хтела бих да питам, како напредују планови за руско-српску сарадњу у кинематографији?
Никола Селаковић: Сарадња између Србије и Русије у области кинематографије има дугу традицију и константно се развија, показујући обострани интерес за продубљивање културних веза. Ова сарадња се одвија на више нивоа, од размене и учешћа на фестивалима, до потенцијалних копродукција и учешћа филмских стваралаца у међународним пројектима и иницијативама.
Један од највидљивијих аспеката ове сарадње су фестивали руског филма у Србији и обрнуто. Србија је редовни домаћин Фестивала руског филма, који се одржава у неколико градова, укључујући Београд, Нови Сад и Ниш.
С друге стране, српски филмови и аутори редовно учествују на фестивалима у Русији, као што је престижни Московски међународни филмски фестивал. Прослављени режисер Емир Кустурица је више пута био гост овог фестивала. Ово је важан канал за српске филмске ствараоце да представе своја дела руској публици и успоставе контакте са руском филмском индустријом. Такође, све више је српских глумаца који граде успешне каријере у Русији, као што је то нпр. Милош Биковић, као већ препознатљиво име.
Сарадња се додатно продубљује кроз активности на међудржавном нивоу. Са Министарством културе Руске Федерације усаглашен је текст Споразума између Владе Републике Србије и Владе Руске Федерације о сарадњи у области кинематографске копродукције. Верујемо да ће реализација овога споразума значајно допринети развоју и обогаћивању сарадње у области кинематографије и развоју заједничких филмских пројеката између наше две земље.
Као што сам већ поменуо, Република Србија је изразила интересовање за учешће у иницијативи Министарства културе Руске Федерације у вези са оснивањем Међународне кинематографске академије „Евроазијске академије кинематографске уметности“ и „Отворене Евроазијске филмске награде“. Ова иницијатива Међународне кинематографске академије представља нову међународну платформу за сарадњу у области кинематографије и подстицање талентованих филмских стваралаца, кроз неговање традиционалних моралних вредности у мултиполарном свету, те Србија у тој иницијативи од изузетног културног значаја, види додатну могућност за међусобну сарадњу на пољу филмске уметности наше две земље.
Верујем и да учешће у овој иницијативи може додатно оснажити позицију Србије у међународним кинематографским круговима и омогућити српским филмским ствараоцима да се повежу са колегама из Руске Федерације и других земаља учесница.
„Међународни живот”: Руско-српска историја садржи много херојских страница. За време рата са Наполеоном, Срби су се борили у руској војсци, међу њима је био и гроф Милорадовић. Реците нам да ли постоје заједнички планови са руском страном да се овековече њихови подвизи?
Никола Селаковић: Као што сам поменуо, руско-српске историјске везе су дубоке и сложене, прожете вековима заједничких изазова, савезништава и духовног сродства. Наше народе везује пре свега православна вера и словенско порекло, што је створило снажан осећај блискости и међусобне подршке. Кроз историју, Русија је често била заштитница Србије, посебно у периодима османске владавине и у борбама за ослобођење.
Бројне су херојске странице које сведоче о нераскидивим везама. Многе истакнуте историјске личности су симбол тих веза. Поред већ поменутог грофа Михаила Андрејевича Милорадовића, хероја Отаџбинског рата 1812. године, чији су корени српски, ту су и бројни други дипломате, војници, уметници и духовници који су градили мостове између Русије и Србије. Од подршке Русије Првом српском устанку, преко заштите српских интереса на Берлинском конгресу, до ангажмана на очувању српске културне баштине данас – те везе су се константно преплитале.
Иако су постојали и периоди различитих политичких усмерења, снажна културна и духовна блискост никада није прекинута. Данашња сарадња, укључујући и заједничке пројекте попут уређења Храма Светог Саве или дело руског уметника Александра Рукавишњикова, монументални споменик Стефану Немањи, једном од највећих српских владара, на Савском тргу у Београду, само потврђује континуитет те братске нити која вековима повезује Русију и Србију.
Постоји иницијатива да се формира посебна група слика историјских личности српског порекла које су биле у служби Руског царства, међу којима се свакако истиче Сава Владиславић Рагузински, политичар и дипломата, а које би представљале изложбену целину у новом простору Историјског музеја Србије. У току је сарадња са руским партнерима у вези са реализацијом ове иницијативе.
„Међународни живот”: Када српски извођачи дођу у Москву и друге руске градове, њихови концерти су гарантовано распродати. Код нас се слуша српска народна, традиционална и модерна музика. Кога можемо очекивати на турнеји у блиској будућности?
Никола Селаковић: Културна размена, посебно у области музике, представља важан сегмент сарадње између Руске Федерације и Републике Србије. Постоји дубоко узајамно поштовање према музичкој традицији обеју земаља, што се огледа кроз бројна гостовања, заједничке пројекте и едукативне иницијативе.
Иако Министарство културе Републике Србије, снажно подржава ову културну сарадњу, не може прецизно предвидети појединачне турнеје и наступе, с обзиром на то да се већина аранжмана реализује кроз директну сарадњу институција, независних продукција као и међу уметницима.
Ова динамична размена обухвата широк спектар музичких жанрова, од традиционалне и фолк музике до класичне, џеза и других савремених форми, што сведочи о снажним културним везама и узајамном интересовању.
Посебно је значајан позив упућен Републици Србији да учествује на Међународном музичком такмичењу „Интервизија“ у Москви. Руска страна је изразила жељу да српски представник на овој манифестацији буде Слободан Тркуља, српски мултиинструменталиста, композитор и певач, познат по јединственом спајању традиционалне балканске музике са модерним елементима, џезом и електронском музиком. Његови концерти су наилазили на изузетан пријем код руске публике, што додатно истиче значај ове потенцијалне сарадње.
„Међународни живот”: Значајна тема у нашим односима су радови на унутрашњем уређењу Храма Светог Саве у Београду. Како оцењујете њихове резултате? Да ли се планира заједничка рестаурација и обнова историјских српских светиња?
Никола Селаковић: Радови на унутрашњем уређењу Храма Светог Саве у Београду представљају изузетан подухват који је значајно допринео монументалности и духовној снази овог светилишта. Мозаици, фреске и остали елементи унутрашњег уређења, настали уз значајну подршку Руске Федерације, увелико су допринели томе да Храм добије свој коначни изглед и постане један од најзначајнијих православних храмова у свету.
Резултате ових радова оцењујемо као изузетно успешне. Постигнут је висок уметнички и технички квалитет изведених радова, који у потпуности одговара значају и величини самог Храма. Кроз ове радове, Храм Светог Саве није само духовни центар, већ и значајно културно и уметничко благо.
Што се тиче заједничке рестаурације и обнове историјских српских светиња, свакако постоји интерес и потенцијал за такву сарадњу. Србија поседује богато културно наслеђе, укључујући бројне манастире и цркве од изузетног историјског и уметничког значаја, од којих су многи под заштитом УНЕСКО-а. С обзиром на успешну сарадњу на Храму Светог Саве, логично је очекивати да ће се слични пројекти разматрати и у будућности.
Конкретни планови за заједничку рестаурацију и обнову историјских српских светиња зависиће од билатералних договора између Републике Србије и партнерских земаља, као и од специфичних потреба и приоритета очувања културног наслеђа. Међутим, досадашња искуства указују на велику спремност за сарадњу у овој области.
„Међународни живот”: Московска међународна фондација за помоћ Унеску је активно учествовала у пројектним активностима у оквиру уређења храма Светог Саве. Дакле, ова међународна организација, иако индиректно, има везе са очувањем српске светиње. Међутим, српски средњовековни манастири Грачаница и Високи Дечани, као и Пећка патријаршија и црква Богородице Љевишке у Призрену су на листи Светске баштине Унеска. Како стоје ствари са њиховом заштитом? Колико Србији значи подршка Русије по том питању?
Никола Селаковић: Као што сам поменуо, унутрашње уређење Храма Светог Саве у Београду, посебно мозаици, представљају изванредан успех и симбол духовне и културне повезаности, захваљујући значајној подршци Руске Федерације. Ови радови су Храму дали коначни монументални изглед и учинили га једним од најзначајнијих православних храмова.
Када је реч о српским средњовековним манастирима Грачаници, Високим Дечанима, Пећкој патријаршији и цркви Богородице Љевишке у Призрену, који су на УНЕСКО листи светске баштине у опасности, ситуација је и даље изузетно изазовна. Ови споменици се суочавају са проблемима политичке нестабилности, безбедносних ризика, покушајима нарушавања власништва Српске православне цркве, те отежаним приступом финансирању и спровођењу рестаураторских радова. Упркос надзору УНЕСКО-а, реалност на терену је сложена.
Напади на вернике и објекте Српске православне цркве на Косову и Метохији су континуирани и отежавају свакодневни живот, као и активности у вези са заштитом покретног и непокретног културног наслеђа. Само у периоду 2023-2024. године догодио се 31 напад, од којих је већина била усмерена на уништавање и скрнављење културних добара.
Од јуна 1999. године до данас, на КиМ је порушено, уништено и спаљено преко 150 православних цркава и манастира, од којих су многи подигнути у XIII и XIV веку, као и 122 српска гробља. За само два дана организованог насиља, (17. и 18. март) у марту 2004, уништено је, спаљено и оштећено 34 цркве и манастира и разрушена су 3 гробља. Треба знати да су неки од уништених и оштећених православних, средњевековних драгуља, били на списку светског културног наслеђа Унеска.
Уништено је и покрадено више од 10.000 икона, црквено-уметничких и богослужбених предмета. Уништено је и оштећено 5.261 надгробних споменика на 256 православних гробља, док на више од 50 гробља не постоји ниједан читав споменик. С друге стране, у северном делу Косовске Митровице, где живе Срби, налази се муслиманско гробље на којем ниједан надгробни споменик није оштећен, као ни на осталим албанским/муслиманским гробљима у српским срединама на КиМ.
Нажалост, у последње време напади на СПЦ и њене објекте и свештенство и пљачкање цркава и манастира и даље су учестали.
Такође, на Косову и Метохији је у последњем периоду забележен и пораст броја случајева скрнављења српских надгробних споменика и споменика културе као што су споменици палим борцима из Другог светског рата.
Истовремено, покушаји замене и преименовања српског културног идентитета на Косову и Метохији у албанско, византијско, илирско и сл. континуирано се одвијају и поред релевантних препорука и одлука Унеска. Неотуђиво је право сваке земље „да са пуним суверенитетом буде баштиник себи својствених културних вредности које су плод целе њене историје“. Покушаји ускраћивања овог права Србији на КиМ континуирано се спроводе од стране привремених институција самоуправе.
У том контексту, подршка Руске Федерације је од изузетног значаја и вишеструка. Русија пружа дипломатску подршку у међународним форумима, доследно бранећи интересе Србије у очувању баштине и противећи се покушајима тзв. Косова да се придружи УНЕСКО-у. Такође, пружена је директна финансијска помоћ за рестаурацију ових светиња, као и стручна помоћ руских конзерватора и рестауратора. Русија константно истиче проблем угрожености српских светиња у међународним дискусијама, чиме се скреће пажња и врши притисак на релевантне актере. Ова подршка није само симболична, већ је конкретна и кључна за очување нашег културног и духовног наслеђа на Косову и Метохији.
„Међународни живот”: Говорећи о Косову, које покушавају да варварски отргну Србији, можемо навести пример тријумфа историјске правде. То је Крим, који се после више година нелегитимног и неправедног постојања под страном јурисдикцијом вратио у своју матичну луку.
Иначе, судбина Николаја Краснова, сјајног руског архитекте, повезана је са Кримом, Јалтом, Ливадијом. Али, њега с правом сматрају својим и у Србији. Памтимо и ценимо да су Николај Краснов и многи други руски интелектуалци после догађаја 1917. године нашли у Србији домовину пуну љубави према њима. И сами су учинили многа дела која су уздигла вашу земљу. Како се чува историјско сећање на Русе који су донели славу Србији?
Никола Селаковић: Када говоримо о Косову, то је за Србију питање од виталног значаја. Ми на Косово и Метохију гледамо као на неотуђиви део наше територије и колевку нашег идентитета, духовности и државности.
Као што сам поменуо, за Србију, заштита наших светиња на Косову и Метохији, које су нажалост и даље на листи угрожене светске баштине УНЕСКО-а, остаје апсолутни приоритет.
У погледу чувања историјског сећања на Русе који су донели славу Србији, изванредна прича Николаја Краснова, руског архитекте који је радио и на Криму и у Србији, савршено илуструје дубину руско-српских веза. Он је само један од многих изузетних руских интелектуалаца, уметника, научника и инжењера који су након 1917. године пронашли уточиште и нову домовину у Србији. Они су нам донели непроцењиво знање и вештине, пројектујући бројне монументалне зграде у Београду.
Краснов је, на пример, у Србији пројектовао и адаптирао зграде Владе Србије (бивше Министарство финансија Краљевине Југославије) и Министарства спољних послова, као и монументалну зграду Државног архива Србије. Његов допринос је био изузетно значајан и видљив је и данас у престоници. Поред њега, ту су и многи други који су оснивали културне институције и значајно допринели развоју наше земље.
Руски утицај на српску културу, посебно на балет, је немерљив. Многи руски балетски уметници, кореографи и педагози, попут Јелене Пољакове, Нине Кирсанове, Анатолија Жуковског и Маргарите Фроман, донели су своје знање и таленат у Србију након Октобарске револуције, постављајући темеље српског балета у оквиру Народног позоришта. Они су били пионири и главни оснивачи српског балета. Данас се у репертоару Народног позоришта и даље налазе класична дела руских композитора, а балетске трупе често гостују у Русији и обрнуто, чиме се одржава жива веза. Многе балетске школе у Србији и даље негују руску балетску традицију и методологију, што је директна последица тог утицаја.
Историјско сећање на ове Русе који су донели славу Србији чува се на више начина. Пре свега, кроз архитектонско наслеђе које су оставили – многе зграде носе спомен-табле са њиховим именима. Ту су и музеји и архиви, попут Руског дома у Београду, који чувају документа и артефакте који сведоче о њиховом животу и раду. Такође, организујемо научне конференције и објављујемо публикације које детаљно истражују њихов допринос, док се кроз културне манифестације и образовни систем млађе генерације упознају са овим важним делом наше заједничке историје.
Све то сведочи о томе да је Србија изузетно захвална и да високо цени допринос руске интелигенције која је својим радом и љубављу задужила нашу земљу.
