Јубиларна годишњица ослобођења Београда представља један од најзначајнијих културно-историјских догађаја у Србији ове године. Пре тачно 80 година, Југословенски партизани и Црвена армија, под заједничком командом маршала Тита и генерала Жданова, извели су успешну операцију ослобађања престонице од трогодишње нацистичке окупације. За Црвену армију, ова операција била је још једна у низу на путу ка Берлину, док је за југословенске партизане означавала почетак изградње нове социјалистичке Југославије. Док су совјетске снаге наставиле свој поход према Будимпешти, партизани су преузели улогу мостобрана између Црвене армије у Мађарској и западних савезника у Италији, држећи линију на Сремском фронту. Након ослобођења Хрватске и Словеније и окончања Другог светског рата партизанима је признат статус равноправног члана антихитлеровске коалиције, што ће касније постати основа за „несврстани пут“ током Хладног рата. Упркос непрестаним лавирањима између Истока и Запада, за Србе Београдска операција остаје најзначајнији симбол руско-српског братства, а према недавним честиткама Владимира Путина: „поуздана основа за развој стратешког партнерства између две земље”.
Истицање у први план заједничке социјалистичке прошлости за многе може изгледати контрадикторно и противно, посебно ако знамо да су Москва и Београд званично одустали од комунизма и прихватили слободно тржиште као основу друштвено-економског уређења. Тим пре, што велики број грађана основу руско-српских односа налази у далекој античкој прошлости, заједником словенском језику и култури. Током средњег века истакнуту улогу у духовном зближавању два народа имало је Источно хришћанство, такозвани „Византијски комонвелт“. Не треба заборавити ни славне ослободилачке ратове против Османског царства, који су обележили модерно доба. Посебно место у заједничкој историји заузима Први светски рат, када је руски цар Николај II објавио рат Немачкој као одговор за напад Аустроугарске на Србију. Без претеривања, готово за сваки месец у години могао би се наћи дан који има посебан значај за односе два народа, па ипак, 20. октобар остаје најзначајнији. Разлоге треба тражити не само у логици билатералних односа, већ у ширем међународном контексту.
Током претходне три деценије, од пада Берлинског зида и искрене жеље руског руководства за изградњом „заједничког европског дома“ од Лисабона до Владивостока, сведоци смо агресивне експанзије евроатлантских структура на исток. Са становишта реализма, попуњавање политичког вакума у Источној Европи након распада СССР-а део је природног ривалства великих сила, што само по себи не би требало да изазива забринутост, нарочито код нуклеарне силе попут Русије. Међутим, егзистенцијални изазов за Русију не лежи толико у физичкој близини балистичких ракета, већ у културно-историјским процесима који се одвијају у позадини. Конкретно, у Украјини, Русија се суочава са државним апаратом који отворено заговара поражену идеологију из Другог светског рата. Довољно је поменути да је тренутно омиљена историјска личност Степан Бандера, одговоран за колаборацију с Трећим рајхом, али и за бруталне злочине како над Русима, тако и над Пољацима. Злогласни Азовски батаљон, са отвореном нацистичком симболиком, без проблема је интегрисан у Националну гарду Украјине. Посебно је проблематичан закон о декомунизацији, усвојен 2015. године, који прописује преименовање улица, уклањање споменика и других јавних симбола који промовишу заједничку руско-украјинску историју. Посматрани појединачно, друштвени феномени у Украјини углавном се тумаче као изузетак од правила који потврђује да је Украјина демократска држава на „сигурном путу“ евроатлантских интеграција. Међутим, у контексту антируске хистерије, они постају необорив доказ о фашистичкој природи украјинског режима. Другачије се не може објаснити политички фанатизам званичног Кијева, његова спремност да жртвује и последњег Украјинца како би се заштитила европска цивилизација од „москаља“, варвара монголског порекла, који, према речима најпопуларнијег украјинског блогера, поседују „ропски ген“, непријемчив за вредности развијених западних народа.
Право лице евроатлантских интеграција препознајемо управо на њеној периферији, где се, зарад геостратешких циљева, отворено подржава расна супремација једне групе народа над другом. Кроз историјску ревизију, пораженој идеологији из Другог светског рата пружа се нова шанса за реванш, иако Совјетски Савез и његов „реални социјализам“ опстају само у сећањима. Украјина је одличан пример националне и расне нетрпељивости, али, нажалост, није једини. Тако је у балтичким државама русофобска политика праћена отвореним величањем фашизма и локалних колаборациониста из Другог светског рата. Све тешња сарадња између либералних демократија Западне Европе и неофашистичких режима у Источној Европи приморала је Москву на „специјалну војну операцију“ и отпочињање „врућег рата“. Међутим, Москва је већ раније препознала главну безбедносну претњу и у средиште савременог руског националног идентитета и „културе памћења“ уградила антифашистичку борбу и победу Црвене армије у Другом светском рату. Масовност манифестација као што су „Парада победе“ и „Бесмртни пук“ сведоче о руској одлучности да одговори на европске историјске наративе који изједначавају Совјетски Савез и Трећи рајх, Стаљина и Хитлера. Пред нама је класичан пример сукоба „умних сила“ — концепта који обједињује елементе тврде и меке моћи — чији ће исход зависити не само од јачине војне силе већ и од јачине историјског наратива. Или ће Москва „денацификовати“ Европу или ће Брисел „декомунизовати“ Русију. Један од та два историјска наратива мора превагнути како би се успоставила јединствена трајекторија друштвеног развоја будућих поколења.
У тоталном рату који је захватио Стари континент, тешко да било која држава може остати неутрална. Ово је посебно релевантно за српски народ, који је такође осетио културно-историјску позадину ширења НАТО-а. Током грађанског рата у Југославији, Београд се суочавао са хрватским сепаратизмом који је представљао директан наставак усташтва и традиција Независне Државе Хрватске (НДХ). Почетком 90-их, усташки симболи као што су „U” са крстом и поздрав „За дом спремни” постали су уобичајени и широко прихваћени у јавном простору. Као и у случају Украјине, политички и војни лидери отворено су изражавали поштовање према колаборационим вођама, попут Анте Павелића, што је било видљиво кроз подизање споменика и других симбола у њихову част. Кулминација хрватског сепаратизма догодила се 1995. године војном операцијом Олуја, током које је, између осталог, бомбардована колона српских избеглица на тракторима. Да трагедија буде још већа, протеривање и убиство око 300.000 српских цивила у операцији Олуја обележава се сваке године на највишем државном нивоу као „Дан победе и домовинске захвалност“.
Уместо јавних осуда и санкција, европске државе су отворено подржале Хрватску у њеним „демократским стремљењима“. С друге стране, Србима је приписан „великосрпски шовинизам,“ иако се на њиховом челу налазио Слободан Милошевић, прокламовани комуниста и политичар који је у свим јавним наступима залагао искључиво за јединство југословенских народа. У то време није било алтернативних медија, а западна пропагандна машинерија радила је пуном снагом како би дискредитовала последњи бастион социјализма у Источној Европи и народ који је, у оквирима Покрета несврстаних, имао кључну улогу у ширењу антиколонијалног таласа на Глобалном југу. Од почетка рата у Југославији, политички врх у Београду био је свестан да води борбу против „капиталистичких центара моћи,“ док су „хрватски домобрани“ деловали као „евроатлантски прокси“. Рат у Југославији није био грађански, већ међународни сукоб, што ће потврдити и НАТО бомбардовање 1999. године. У том контексту, за Србију је украјински конфликт тек ново поглавље у већ започетом сукобу, који је свој почетак имао управо у Југославији.
Овакво становиште још увек није општеприхваћено због доминантног утицаја либералних медија, који промовишу идеју да „Европа нема алтернативу.“ Опозиција је углавном окупљена око десничарских идеја које заступају личности попут Марин ле Пен или Доналда Трампа, у ишчекивању смене политичког руководства у Паризу и Вашингтону које би приближило православне Словене Западу. Другим речима, политички спектар у Србији је у великој мери „колонизован“ и „европеизиран.“ Ипак, у последње време приметан је нови тренд геоидеолошког и геостратешког окретања ка Истоку. Будућност се тражи у културно-политичком повезивању са „азијским економским џиновима“ и у изградњи „Великог евроазијског партнерства“. Поједини политичари и велики део српске омладине покушавају да се дистанцирају од Запада, очекујући нове економске потресе и пораст екстремистичких идеологија. „Имунитет“ од негативних утицаја проналазе управо у народно-ослободилачкој борби коју су југословенски партизани извојевали заједно са Црвеном армијом. У атмосфери систематске ревизије историје и злоупотребе националистичких осећања, култура памћења на социјализам „Словенског југа“ кључни је предуслов за изградњу добросуседских односа, а самим тим и независни спољнополитички курс у односу према Западу.
Када се ствари поставе у међународно-политички оквир, постаје очигледно зашто Београдска операција симболизује не само још једну „славну страницу“ заједничке историје два народа, већ и основу за изградњу руско-српског стратешког партнерства. Истовремено, стратешка култура памћења званичног Београда служи као пример другим европским државама заинтересованим за партнерске односе са Русијом. Без обзира на политичку оријентацију — било да је реч о националисти попут Орбана или социјалисти попут Меланшона — кључно је да водећи европски лидери успоставе позитиван однос према совјетском наслеђу, нарочито у контексту антифашистичке борбе, те да оштро осуде сваки покушај историјског ревизионизма. Европи је неопходно да изнова сагледа своје грешке из Другог светског рата како би избегла њихово понављање.
