БРАТСТВО прво преноси у целини велики интервју о најосетљивијим питањима стања у Србији и региону, који је руски амбасадор Александар Боцан-Харченко дао за РИА Новости и чије је поједине делове ова агенција објављивала током читаве протекле недеље.
Протести у Србији се разликују од класичне „обојене револуције“ по дугом трајању и по томе што немају јавне лидере, али се ипак развијају по сценарију иза којег стоји Западна Европа, заинтересована да председника Александра Вучића замени послушнијим политичарем. Руски амбасадор у Београду Александар Боцан-Харченко је у интервјуу за РИА Новости говорио о томе да ли Србији прети ерупција насиља и грађански рат и зашто се криза одвија у суседној Републици Српској у Босни и Херцеговини и на непризнатом Косову.
– Да ли се може рећи да наводно спонтане протесте у Србији неко организује и да неко стоји иза њих?
– То је питање којим сада почиње сваки разговор о Србији, њеној унутрашњој ситуацији и унутрашњој политици. Одговарам потврдно, уверен да, неко наравно стоји. Уверен, прво, зато што тако каже српско руководство. Морамо се ослонити на оно што каже руководство, које има податке, има могућности, има базу доказа. А друго је наша анализа. Хладна и дубока, надам се, јер томе тежимо у нашем раду. Она говори да је немогуће да се то спонтано дешава. Узимам све фазе, у овом случају користећи терминологију српских лидера, све фазе тог процеса. Почевши од самог почетка, када су протести били уско повезани са трагедијом у граду Новом Саду 1. новембра прошле године и углавном су се тицали захтева за истрагу тог случаја, трагичног инцидента. Чак и тада је било тешко рећи да је то било спонтано, да је то у потпуности била иницијатива цивилног друштва или народних маса, студената. Чак и тада.
Јер је потребно организовати се, потребно је обезбедити географију протеста. А географија се одмах појавила – широм Србије. Мора се и платити – без копејке или динара, ако говоримо на српском, вероватно ништа неће функционисати. Морате се селити, морате доводити људе, морате их хранити и тако даље. И у основи, и тада и сада, језгро протестног покрета остају студенти, који, то је јасно, нису у стању да организују и финансијски подрже тако широк, свеобухватан, захватајући и континуирано ширећи протестни покрет широм земље. Постоји организација. Према подацима који цуре у штампу и о којима се расправља у отвореним изворима, постоје немачке структуре, фондови који су специјализовани за подстицање револуционарних покрета. У негативном смислу. И британци.
– Поменули сте фазе у којима се развија протестни покрет у Србији. А која је сада фаза?
– Поменуо сам фазе. Иза тога такође стоји јасна организација протеста или обојене револуције, ти знаци су очигледни. На почетку је то био покрет који је био повезан са трагедијом, употребом емоција, емоционалном компонентом осећања, играњем на осећањима становништва. Многи су се придружили само из тог разлога, они који заиста саосећају. Затим, било је подстицање незадовољства животом у Србији, разним аспектима. Рекли су неке исправне ствари, јер нема идеалног друштва, нема идеалне земље. И Србија је у неким стварима успела, у много чему још увек има доста проблема овде. И на то се игра.
Паралелно – стварање или јачање негативне слике о Вучићу и његовом окружењу као о „диктаторима који мисле само на себе“, као људима који су се уздигли изнад народа. „Корупција која цвета“. Људи који желе само да добију, а ништа не дају друштву. Захтеви који су проистекли из трагедије у Новом Саду су већ остављени по страни, и већ се траже избори, промена власти. Вучић се томе одазвао, промењена је влада. Што се тиче избора, он је заузео јасан став да се у овој прилично нестабилној ситуацији, овако, без припреме, не могу одржати одмах… Могу се одржати мало раније од предвиђеног рока. У најмању руку – не у ситуацији, протеста који се шире и постају све интензивнији. И, коначно, тренутна фаза, на њу прелазим, која је углавном повезана и карактерише се повећањем насиља. То јест, долази до ескалације немира, насиља. Другим речима, то је фаза провоцирања крвопролића. Шема је веома јасна, шема је веома слична и блиска оним шемама и логичким ланцима које смо посматрали и који су коришћени у другим случајевима. Наравно, и у случају кијевског Мајдана. Није случајно што су данас новине пуне наслова и поднаслова о жељи ових организатора обојене револуције у Србији да организују Мајдан за Вучића у Србији. „Београдски Мајдан“, „српски“, свако пише на свој начин. То је карактеристично, и то још једном потврђује тезу о спољној подршци, спонзорству споља. Почели су очекивани кораци. Чекао сам неколико дана, недељу дана, да се појави апел спољним факторима – да интервенишу. Западним, наравно, спољним факторима: да интервенишу, посредују и „постигну обнову демократије“. То се већ догодило. Праћено активном медијском кампањом, такође усмереном против Вучића, против Србије као земље која не жели да се интегрише у евродисциплину, евростандарде и европске вредности. То се односи, пре свега, на одбијање Београда да се придружи антируској линији и тако даље.
То јест, присутни су сви фактори које смо видели у другим случајевима, као у Украјини, као најтрагичнијем, најкрвавијем и најупечатљивијем. Али и у другим. Узмите само Грузију и све друге манифестације таквог Мајдана, или обојене револуције.
Што се тиче избора, идеја је такође сасвим јасна, проверена. Европска унија сада у сваком погледу, било да је то нека врста учешћа у решавању украјинске кризе или стање у Србији – уопште не фантазира, делују директно, чак тупо. Ако су некад успели да вас преваре, мисле да вас могу вући за нос вечно.
Они просто стално понављају једно те исто: неке споразуме које нико неће поштовати, за то време се могу наоружавати и пренаоружавати, и додатно наоружавати Оружане снаге Украјине. То је случај са Украјином. Како то учинити? Под маском неких преговора о примирју.
А у случају обојене револуције – кроз посредовање. А у ствари, жеља је да се уклони Вучић, да се на његово место постави један од лидера под наводницима, који би био аналоган или сличан оним људима који су формално на власти у другим земљама, али су потпуно потчињени Европској унији.
Ако тражимо одговор на питање ко има користи – одмах видимо лик бриселских структура, бриселских институција и Европске уније. Јер управо њима смета Вучић, председник, који остаје на европском путу, како кажу, или на путу европских интеграција – Србија, да вас подсетим, има статус кандидата за чланство у Европској унији. Истовремено, он доста тога ради, а то није једноставно, разумемо и препознајемо то, како би одржао фокус на националним интересима Србије и суверенитету земље.
То се односи и на руски правац, ово се односи и на Косово, које одлучно не признаје. А то су захтевали и очекивали од њега. Било је очекивања. Давно, али било је очекивања да ће коначно признати Косово и да ће бити могуће затворити тај „досије“. Тако то они, не разумевајући о чему говоримо, и без размишљања, једноставно суво називају – „досије“. Иако је то српска историја, душа српског народа, то је део историје православља овде. И немогуће је захтевати да признате Косово и готово, и да за то добијете неку врсту евробонуса. А ту је и Република Српска (Босна и Херцеговина), и захтев за одбијање подршке Републици Српској, што такође потпуно противречи националном интересу и природи српског света.
– Ако је то толико супротно природи српског света, може ли заиста бити да ће на челу Србије моћи да се одржи неки политичар кога ће довести уместо Вучића и који би спроводио такву линију?
– Почнимо од тога да тако мисле европски званичници. А они веома чудно размишљају, као што знате. Не само о Србији и Балкану, већ, пре свега, о другим, већим, глобалним пословима. И о Русији, почевши од „стратешког пораза“ и тако даље. Нећемо набрајати све њихове чудне и дивне мисли, јер би то узело много времена. Имају исте чудне мисли и о Србији. Он не може да се одржи. Али у другим земљама – ја се придржавам дипломатског приступа, етике, ја не именујем, не показујем прстом, али знамо о коме и којим земљама говоримо – тамо то функционише. Али Србија, због своје историјске прошлости, и због своје модерне историје и скорашњег искуства, веома је и јасно другачија чак и од својих суседа и бивших република СФРЈ. Она је фундаментално другачија. Чак и не говорим о елитама, говорим о народу. Макар због тога је, а то је, иначе, и један од фактора незадовољства на Западу – строга неутралност и одбацивање НАТО-а. То је повезано са скорашњом историјом. То издваја Србију. И ниједан политичар то не може да промени. Запад такође жели да Србија на крају затвори, како кажу, хајде да затворимо ту страницу. Хајде да сарађујемо са НАТО-ом. Кажу да ће је постепено бити могуће увући у НАТО, у НАТО орбиту, и да ће Србија постати члан НАТО. Њима је то потребно. Прво, тиме ће се затворити њихова одговорност и кривица за 1999. годину и агресију. И друго, па, знамо њихову логику. Чланство у ЕУ и чланство у НАТО-у – то су две ствари које су спојене, иду нераздвојиво. Нераскидиво су повезане. Србија има веома јасан став неутралности, заиста реалне неутралности. Не оне фиктивне која сада постоји на Западу, а иза ње заиста стоји најактивнија сарадња са НАТО-ом и подршка НАТО-у. А сасвим стварна неутралност и нечланство у НАТО-у, неприступање војним блоковима, војним структурама записани су у законима. И зато човек која призна Косово не може остати на власти. Ни један дан. И тешко да ће бити бити популаран и стабилно владати политичар који ће прекинути или смањивати односе са Русијом. А да не говорим о оном који би одобрио придруживање антируским санкцијама ЕУ.
– Да ли већ постоје кандидати које би Запад желео да види у том својству? Да ли су већ одређени?
– Управо је у томе трик и особеност. Извесна новина, како кажу, како воле да кажу, обојене револуције у овом случају јесте да да, постоје организатори. Не може се искључити, по свој прилици, или прецизније, не може бити другачије, постоје и лидери. Постоје лидери, без њих не може бити никаквог покрета. Чак и најмањи, примарни, на почетном нивоу, одмах рађа лидере. Али истовремено, на површини и споља, као да нема никога. Постоје студенти, студентски пленуми, али лидера нема.
То се ради намерно. Као прво, лидери одмах носе одговорност. Са њима је баш зато и немогуће успоставити дијалог. Председник Вучић наставља да нуди: хајде да успоставимо дијалог, који су ваши захтеви? Иако их сада не формулишу, они се једноставно баве погромима. Али када протестни покрет – први ваљак, по плановима Запада, помете владу – после тога, одмах ће се појавити неки људи који ће промовисати Европску унију. Рећи ће да су то они на које се може ослонити, који ће водити Србију у срећну европску будућност. Највероватније ће их мало ко познавати. Као и многе лидере других земаља које су у близини.
Што се тиче опозиције… Запад је покушао да се ослони на опозицију, која је снажно прозападна, на отворено прозападну опозициону снагу. Али они су већ били на власти, већ су се показали. Потпуно су се дискредитовали, јер је то било осиромашење, пљачка народа, пљачка и распарчавање Србије, онога што је остало од неког богатства и економије. А пад је био невероватан. Пад је био већи као резултат њихове владавине него током југо-сукоба, у свим његовим фазама.
За сада се на Западу сматра да је прерано истицати било кога. Вероватно се још увек плаше руководства. Јер ако се појави један од лидера, одмах ће почети конкуренција: шта ти можеш да понудиш, а шта руководство нуди. Вучић нуди конкретне ствари. Он не нуди, он ради. Паралелно са употребом силе, заиста у оквиру Устава и адекватно, која друга опција може бити када се дешавају погроми и на њих се позива? Али паралелно се предузимају социјално-економске мере. Повећане су пензије, стипендије за исте ученике и наставнике, плате и неке додатне субвенције за образовне установе. И шире гледано – плате су повећане, уз чврста обећања о даљим повећањима. И она се испуњавају. То је вероватно најређи случај у региону, када се та обећања и обавезе испуњавају.
Хоћу да подвучем следеће: у својој линији контрадејства овим протестима, он не одбацује одмах све захтеве користећи само фактор силе… Он показује да се Србија развија, Србија јача државу, а циљ протеста је уништење државе, пошто је циљ уништење суверенитета. Он полази од тога да ако нема суверенитета – нема ни државе. А што се тиче Европске уније, о којој смо већ говорили. Видите, чак није занимљиво читати западне медије, јер можете унапред рећи, не уопштено, већ једноставно дословно, каква ће бити њихова реакција. Сада је њихова реакција, природно, оваква: не дозволити да се демократија гуши, не користити неадекватан фактор силе против демократије ни под којим околностима, поштовати протесте, третирати глас народа и тако даље. То јест, све што заправо отвара врата и пут за немире, насиље и изазивање крвопролића. После тога долази фаза губитка контроле. За сада, природно, власти задржавају контролу, и ми се веома надамо, на основу чињеница, да ће тако и остати. Што се тиче неких изјава да је Србија на ивици грађанског рата, оне нису без смисла. Чињеница је да се та диференцијација, та подела друштва, заиста осећа. Постоји много покрета који подржавају Вучића… Ти људи такође излазе на улице и такође организују демонстрације. И већ постоји сукоб између једних и других – оних који су за власт и оних који су против ње. И, наравно, та конфронтација, која у случају ескалације… У принципу, то је пут ка широј грађанској конфронтацији, ако не и грађанском рату. Не желим да причам о томе, јер је то веома јака, веома негативна карактеристика или прогноза, коју ја не делим. И заиста не бих желео да дође до ескалације унутар друштва.
Ми то истичемо у изјавама, то се увек појављује у иступањима и саопштењима Министарства спољних послова, вера у мудрост српског народа и мудрост српског руководства. У могућности српског руководства, да ипак успеју да стабилизују ситуацију и, наравно, да је не доведу до неког вишег нивоа грађанске конфронтације.
Али је важна и пријатељска солидарност Русије. И сарадња, коју настављамо под било којим условима. И у овим, наравно, настављамо по свим линијама. А у осталим стварима полазимо од тога да, пошто нема специјалних захтева од стране српског руководства, ми полазимо од тога, а то мишљење је заиста засновано на реалности, да је Вучићева влада апсолутно способна да се носи са својим унутрашњим задацима, и нико не би требало да се меша у њихове одлуке и решења.
– Детаљно смо размотрили списак претензија „Бриселског комитета“ према председнику Србије. Да ли на том списку постоји незадовољство зближавањем Србије са Кином?
– Да, одмах после Русије, иза зареза, долази Кина. Мање. Русија пре свега, и више је незадовољства око Русије. Пошто овде постоје санкције, а ту је и одбијање Београда било каквих варијанти придруживања тим санкцијама. Јер су покушали, како кажу, „и страшилом и лешином“, па, некако да се ту умешају и подстакну Београд. Притисак је био страшан – само прихватите све санкције, једним потезом. Па онда – прихватите бар нешто. И такви приступи ЕУ су већ свима добро познати – дајте им прст, а они ће почети да гризу целу руку. Придружите се једној санкцији и онда нећете приметити како ће рећи: „а ви сте већ учесници свих пет хиљада санкција“. Али Срби то знају, разумеју… Ту постоји и фактор јавне подршке народа. Вучића, он тако мисли, већина народа неће разумети, у случају придруживања санкцијама.
Али ово одбијање санкција, наравно, условљено је задацима развоја српске економије, пошто би санкције против Русије имале најтеже последице за њихов економски напредак. Најтеже. То би једноставно била пропаст за економију. Велики пројекти са Русијом, енергетика, то су ствари које одржавају живот.
Овде, у тим областима много се ради. Сарадња је веома обимна и велика са Европском унијом. Ми видимо реалну слику каква јесте. Постоје инвестиције, бројке су прилично значајне, да, и у много чему нас превазилазе, те бројке. Поготово сада, што се тиче трговинског промета – посустали смо, али опет, због чињенице да су у много чему суседне земље увеле санкције.
– Када се говори о грађанском рату, ствара се слика да постоји оружје на обе стране, и да постоје групе спремне да га употребе. Тако је било на кијевском Мајдану, где је такође било оружја. Да ли заиста и овде постоје такве групе?
– То се појављује, како кажу, следећег дана. Питање је о организовању споља тих фаза, тог процеса обојене револуције. Треба сада да испровоцирати крвопролиће или изазвати неки инцидент, или још боље, неколико, заиста упадљивих, медијских… Може се нешто измислити, као што се често ради. Сада је линија управо на провокацију, на провоцирање крвопролића. И тек након тога, следећег дана или неколико сати касније, појављује се оружје. Тешко ми је да замислим да се оружје не би нашло током таквог процеса уопште и на Балкану посебно. То је велика опасност. Већ се појављују неки сигнали, већ је било информација да већ заустављају наоружане људе. За сада, наравно, долазе са палицама, са штаповима. Већ постоје групе милитаната који се пребацују на различита места – где је тренутно, тог дана, планиран епицентар протестног покрета.
Узгред, да додам нешто о организацији. Није организовано спонтано – рецимо Београд и још понегде, хаотично. Не, све је покривено уз организационо учешће неких стручњака и организатора распада држава. Протести по целој Србији. Добро су организовани широм Србије. Од Новог Сада до југа, Ваљева. То је такође веома карактеристичан аспект.
– Можете ли да процените број тих милитаната?
– Нисам видео њихов број. То су мале групе. По пет до седам људи. Али то су милитанти, то су подстрекачи. То су људи у маскама… То је пракса која је била свуда. Била је и на Мајдану. Мајданске диверзантско-извиђачке групе, да употребим војну терминологију.
– Зашто је прелазна фаза са мирног протеста на крваве провокације изабрана баш сада?
– Било је протеста са много хиљада људи на митинзима. Онда је уследила пауза, што је повезано са чињеницом да је боље направити паузу, с обзиром на то да је период летњих одмора, и мало је људи који би могли бити укључени, и који ће патити због затварања улица и нереда. Ту је за организаторе важно да се постигне што више људског грађанског незадовољства. Много пута сам чуо: „да, ми не подржавамо демонстранте, али смо уморни од свега овога, од ових блокада, затварања путева, протеста. Само да се врати нормалан живот, нама је свеједно, ако неко оде, али бар је живот нормалан, нико неће блокирати пут“? То су глупа расуђивања таквих очајних људи. Поред тога, гуше се од смрада, јер је избацивање смећа из контејнера у неком тренутку била главна забава. Од тих контејнера су направљене барикаде. Дакле, пауза је прошла. Сада су се наставили. Претпоставили смо да ће се протести наставити после кратке паузе. Сада долази до преласка на активнији живот, што значи да је потребан активнији период протеста.
– Према том сценарију, који западњаци покушавају да спроведу, колико би требало да траје садашњи период погоршања? Може ли се дати нека прогноза?
– Тешко, веома тешко. Веома је тешко прогнозирати… Сада је јесен, сада ће покушавати да повећају протесте. То је веома сложен и опасан период… Са покушајима ескалације насиља. Затим ће бити годишњица трагедије у граду Новом Саду, што ће бити у потпуности искоришћено да се да нови замах том покрету. Онда ће поново захтевати изборе, а парламентарни нису искључени 2026. Може, наравно, да се настави са различитим степеном интензитета.
Главно је да сада је критичан период када је важно пронаћи равнотежу између активног противдејства и чврстог става који Вучић демонстрира. А то је неопходно, он је приморан да демонстрира чврст став у таквој ситуацији на улици, са позивима на насиље, на погроме. И одређена флексибилност, наравно, и конструктиван приступ у социјално-економиској сфери. То је веома важно. Веома је важно издржати овде… Али тешко је тачно прогнозирати.
– Видимо кризу не само у Србији, већ и у суседној Републици Српској Босне и Херцеговине. Председник РС Милорад Додик је осуђен због неизвршења одлука непризнатог високог представника, а Изборна комисија БиХ му је одузела председнички мандат. Да ли су се кризе у Србији и Републици Српској случајно поклопиле или постоји нека врста координације?
– Да, у овом случају, ја мислим да постоји. И, учествујући у преговарачким процесима решавања низа криза у бившој Југославији, веома добро знам и спреман сам да још једном потврдим да западњаци имају жељу да повежу разне процесе на регионалном нивоу. У овом случају, говоримо о избацивању са политичке сцене и уклањању са власти председника Вучића и српске владе. Да би се то постигло, потребно је створити максималан терет за ово српско руководство, неподношљив терет за Вучића. А такав неподношљив терет, уз унутрашњу нестабилност, могли би бити растући проблеми у Републици Српској (БиХ). И ми их видимо, да. А најоштрији, најтежи проблеми односе се на позицију Додика и око Додика, као најпопуларнијег лидера. Лидера босанских Срба током дужег периода, и ћовека који је бранио ентитетске овлашћења Републике Српске, а самим тим и њен опстанак у оквиру дејтонске државе БиХ. И стварање тешкоћа на Косову, конкретно на северу Косова, што се такође примећује: активирање приштинског режима, које сада значајно расте и агресивно повећава свој притисак на косовске Србе на северу покрајине. И та ситуација, по мишљењу западњака, и то је заиста тачно, ствара веома тежак оквир и тежак изазов за Београд. Притисак на Додика је давнашњи, он је… мери се, вероватно, деценијама, а ово траје већ више од годину дана. Било је разних начина да се он елиминише, да се уклони са политичке сцене. Било је за то великих, политичких приступа. Као што је уставна реформа, која би променила овлашћења ентитета, делова БиХ, Републике Српске пре свега, и тако даље. Додик је издржао. Било је и просто покушаја да се овлашћења РС повуку, да се пренесу на свебошњачки ниво – она која ентитет има. Било је разних покушаја коришћења институције високог представника, која је у целини изгубила смисао. Не говорим ни о садашњем човеку, који није легитимни високи представник. Наравно, Додик се руководио националним интересима РС и водио се интересима сарадње и интеракције Републике Српске са Србијом.
Као што се Вучић руководи, не може бити другачије, интересима сарадње између Србије и РС и подршке њој из Београда. И он ефикасно одолева таквим покушајима притиска.
Можда је постојала нека синхронизација тако да се све то десило у истом временском периоду.
– На списку претензија Запада против председника Вучића налази се и то да идеални, по њиховом мишљењу, лидер Србије, који је потребан Западу, не би требало да подржава Републику Српску?
– Да. Они веома добро знају, да постоји Дејтонска одредба о „специјалним паралелним везама“ између Србије и Републике Српске, које у много чему превазилазе оквире обичних веза и омогућавају да се многи пројекти директно реализују, да се везе продубљују, изводе без учешћа Сарајева. Без тражења мишљења политичког Сарајева или „представника међународне заједнице“, како себе западњаци називају. Али то је кост у грлу за Запад. Они су више пута потом патили и сузе лили поводом тога да како је могуће да су тада пристали на овај став. Иначе, ми смо га тада активно промовисали, управо са идејом да ће то бити основа и канал подршке Републици Српској из Србије. Па, и уопште, монолитности и консолидације српског света.
– Да ли тим западњацима треба и мекша особа од Додика на челу Републике Српске? Вођа који би пристао на пренос овлашћења са ентитета на Сарајево?
– Разуме се, наравно. И већ су имали такво искуство у Републици Српској. Био је период руководства када је Република Српска била прилично близу губитка својих овлашћења. И Запад је већ видео перспективу да се та овлашћења ослабе. То се већ дешавало.
А онда је Додик дошао као премијер на ентитетском нивоу. Касније као председник Републике Српске. Затим члан председништва БиХ. Више није важно коју је функцију обављао, већ је његов кључни задатак био управо да удаљи Републику Српску, што је успешно и урадио, од линије иза које би изгубила свој статус и растворила се. А после тога ће уследити жељени циљ Запада и једног од народа Босне и Херцеговине – централизација Босне и Херцеговине, где ће, природно, већина, Бошњаци, босански муслимани, играти главну одлучујућу улогу.
– Република Српска у том западном сценарију треба да буде укинута?
– Може да остане… Али таква теза је напуштена, таква слободна теза, теза слободног политичког уметника. Тада је (2002-2006.) високи представник био Британац Педи Ешдаун. И тако је убачена теза да се сада крећемо, да смо „на путу од Дејтона до Брисела“. То је веома шкакљива, опасна, провокативна теза, коју неки од бањалучких лидера нису схватили. На њих је магично утицала идеја „ка Бриселу“. Додик је то одмах схватио – провокативно, опасно за Републику Српску. И разговор је био управо о напуштању Дејтона и преласку, такорећи, на европске интеграције. Да Република Српска задржи име – можда. Реч је о томе да би изгубила сва овлашћења. А Босна би постала централизована држава, овлашћења би била пренета на Сарајево. Савет министара (БиХ) би растао и постао би, како су западњаци тада рекли, „у складу са нормама нормалне државе“. „Нормалне“ по њиховом схватању, када све одређује већина.
Ипак, тај рат је био недавно. Па, не баш сада, али могу рећи да је још увек рано говорити о помирењу. То непријатељство, националне противрећности, мржња се и сада осећају. Још није дошла фаза када заиста можемо говорити о некој врсти међуетничке хармоније и мира. Апсолутно је прерано говорити о томе. И уопште, на Балкану је, на огромну жалост, прерано говорити о томе.
А механизам који би осигурао вољу већине био би, то је апсолутно сигурно, негативан и штетан за српски народ у БиХ. Као и за хрватски народ у БиХ, који је такође мањина. Они су равноправни народи, али по броју, природно, у мањини су.
– Запад, настављајући напад на Милорада Додика, ће можда прећи на неке радикалније кораке, покушати да га ухапси?
– Таквих идеја је такође било. За сада се то не дешава. Мислим да и у Бањалуци разумеју све опасности и да ће наћи адекватне одговоре. Поготово, ослањајући се на солидарност и подршку Београда. А Русија, као стална чланица Савета безбедности (УН), не остаје по страни ситуације у Републици Српској, у БиХ у целини. Питање спровођења Дејтонског споразума је стална тема. То је питање које је на дневном реду Савета безбедности. Стога је то заиста изузетно важан фактор у обезбеђивању стабилности у Републици Српској и БиХ.
