Наш саговорник, директор руског Истраживачког центра за епидемиологију и микробиологију „Николај Гамалеја“, недавно је био гост Универзитета у Крагујевцу где му је додељена награда: почасни докторат Универзитета
Почетак нашег разговора Александар Гинцбург, директор Истраживачког центра за епидемиологију и микробиологију „Гамалеја“ искористио је да изнесе занимљиво запажање у вези продаје вакцине против корона вируса, дотичући се и моралног аспекта тог посла. „Мислим да нећу погрешити ако кажем да у читавој људској историји, ниједан лек није продат за тако огроман износ, као што је то случај са вакцином против коронавируса. Нико са сигурношћу не зна да ли су то десетине хиљада или стотине хиљада милијарди долара, али највероватније су у питању стотине хиљада милијарди долара. За толики, апсолутно фантастичан износ, продата је вакцина на планети Земљи. Тако да је то била борба за тржиште и чини ми се, ту нису постојале било какве моралне компоненте“ , каже у интервјуу за ПЕЧАТ професор Александар Гинцбург, академик Руске академије наука, директор Националног истраживачког центра за епидемиологију и микробиологију „Николај Гамалеја“ у Москви.
Великана руске и светске науке сусрели смо током његовог недавног боравка у Србији, током којег је био гост Универзитета у Крагујевцу где му је додељена награда, почасни докторат Универзитета. Научник се, заједно са својом супругом, истраживачем и научницом Наиљом Ахатовном и осталим члановима делегације Истраживачког центра за епидемиологију и микробиологију „Гамалеја“ сусрео и са представницима Министарства здравља Републике Србије и Института Торлак, ради договора о јачању сарадње, надасве на плану револуционарних открића међу којима је и вакцина против канцера и туберкулозе.
Како су управо наука и медицина постале Ваш животни пут и животни избор?
Одговарајући на Ваше питање како сам заволео науку, могу рећи да је то било као код вероватно деведесет девет процената људи који се њом баве. Сматрам да је иницијални подстицај за то чиме ће се човек бавити цео свој живот и чему ће посветити себе, умногоме, ако не у потпуности, одређен породицом у којој се он васпитава од стране оца, мајке, старије браће или сестара, ако их има. Љубав према науци, пре свега су ми усадили отац и деда. Упорни рад са мном почиње вероватно од шестог, седмог разреда када сам схватио да се живот не састоји само од игре са вршњацима и дружења са познаницима из великог дворишта те наше зграде на Зубовском тргу у Москви, у којој сам одрастао, него и од нечег другог.
На мене је такође утицала и мама, која је наравно знајући да дете треба професионално оријентисати почевши већ од дванаест, тринаест, четрнаест година, потурала на мој радни сто стручне часописе и брошуре. Већ у том узрасту, имао сам свој радни сто по узору на оца, кога сам запамтио као погрбљену фигуру која је увек, а поготово увече радила на новим чланцима, новим пројектима и новим задацима. Mајка ми је на сто потурала различите часописе и брошуре које су у то време излазили у Совјетском Савезу, у удружењу „Знање“ на различите научне теме које сам читао са великим занимањем. Настављајући своју причу о томе како сам ушао у свет науке и о систему образовања који је био у Совјетском Савезу, рећи ћу да га лично сматрам највишим системом образовања и, по мом мишљењу, ту није било потребно ништа мењати. Требало се стриктно држати тог система и једино га мало прилагодити променљивим условима, а не имитирати друге системе који постоје у свету. Но добро, ето то је мало одступање од основне приче. Тако да,од свих тих брошура о физици, математици, хемији, које је мама у великом броју стављала на мој сто, мени су биле најјасније, најинтересантније брошуре из области молекуларне биологије написане у то време. Њих су, у удружењу „Знање“ писали, заиста, водећи руски научници, предвођени Андрејом Николајевичем Белозјорским, који је већ у то време био потпредседник Руске академије наука и управљао биохемијом и молекуларном биологијом. Тамо је све било јасно изложено, у смислу тога како се наслеђују одређене генетске особине код човека и како се после та генетска информација реализује у виду рада РНК, полимера са рибозомима.
Ја сам то лако запамтио и оставило је снажан утисак на мене, како је те компликоване процесе могуће тако добро знати и тако лако и пријемчиво о томе говорити. Наравно, ја сам те информације почео да користим у школи на различитим часовима и то ме је подигло на научном плану међу вршњацима. Наравно да ми се то свиђало, јер ми је давало лидерске особине. И пошто сам почео од свог знања да добијам неке дивиденде, у виду високих оцена и поштовања од стране наставника и вршњака, то ме је подстакло да пређем у фазу самообучавања о датој проблематици. То је довело до тога да сам после завршетка средње школе уписао Московски државни универзитет и тамо се, после прве године, определио се за ту катедру коју је Андреј Николајевић Белозјорски држао, односно основао. Тако да се, рекао бих, све одвијало као у неком добром филму, по јасном сценарију, по коме се лако види како ће се све завршити на основу првог кадра.
Свет је чуо за Вас и пре Спутњика, међутим, појављивањем короне и заправо Ваше вакцине Спутњик, дошли сте у жижу светске јавности. Како су све те, можемо рећи – драматичне околности почеле?
Све се догодило због тих околности у које смо сви ми упали. Институт „Гамалеја“ којим управљам последњих двадесет седам година, у нашој земљи, а без лажне скромности, и у свету, један је од лидера у развоју имунобиолошких препарата, у првом реду вакцина направљених за борбу и заштиту људи од инфективних болести. Као потврду мојих речи у историјском контексту, могу рећи да је у Институту „Гамалеја“ наравно радио Николај Фјодоровић Гамалеја који је био ученик Мечникова и Пастера. Пастер му је био веома захвалан за велики посао који је он спровео у статистичкој обради ефикасности коришћења низа вакцина које је сам Пастер развио, а у епидемиолошком смислу то је био доказ њихове потпуне ефикасности.
Следеће име вечно уписано у историју микробиологије је Павловски, који је радио у институту „Гамалеја“ и творац је теорије „Природних жаришта инфективних болести“. Њом је доказао и објединио сва знања у том моменту, указујући на то да покретачи инфективних болести нису само изазивачи који се преносе са човека на човека, него на првом месту ти изазивачи које ми добијамо од животиња које нас окружују, преносника инфективних болести, то што се све заједно назива природним жариштима инфективних болести. То од чега ми болујемо је случајни паразитизам и обично то је одсутност еволуције за изазиваче инфективних болести. Они живе савршено независним животом од нас и то знање, у данашње време, јавља се основом за развој, сматрам, целе епидемиологије, а у вези са тим последично и молекуларне биологије патогених микроорганизама. Треба схватити да они нису створени да би победили човека, него са потпуно другим циљем, да би сами они живели лепо милионима година, десетинама милиона година пре појаве човека.
Годинама уназад приљежно радите на револуционарном открићу вакцини против канцера и туберкулозе. Реците нам нешто више о овом за медицину капиталном пројекту, као и о раду Вашег тима и учешћу Ваше супруге, угледне научнице Наиље Ахатовне, која је такође врло активна том тиму и веома заслужна за досадашња постигнућа на овом плану?
О изузетним људима који су радили у институту „Гамалеја“ могу дуго да говорим. Нећу сада детаљно набрајати шта су они све урадили, али из поштовања према њима споменућу им имена. Ту је академик Зелбер творац вирусогенетске теорије рака. Ако говоримо о онколошким обољењима, то су онко-вируси. Земблер је први човек на свету који је рекао да одређени вируси могу изазивати онколошке болести. Ту је и његов ученик, академик Абељев који је творац, и то је признато у целом свету, онкоимунологије. Он је први открио специфичне за тумор туморне ћелије и такође антиген одређених врста тумора, ембрионални антиген, који се назива алфа-фетопротеин.
Ту је и члан сарадник Фриденштејн који је открио мезенхималне матичне ћелије. То су све људи који су управљали одељењима или лабораторијама у институту „Гамалеја“. И како сви ми знамо, сада се ово претворило у не само одређени део науке, то је цела индустрија захваљујући открићима нашег члана сарадника Фриденштејна,у време када је радио у нашем институту. Могао бих још дуго да набрајам достојна презимена, али сада, због ограничености обима часописа у коме ће ово бити објављено и ограничености нашег времена прелазим на одговор на питања које сте ми поставили. Најпре је потребно рећи неђто о новом правцу који није везан за стварање профилактичких вакцина о којима ми много знамо, на које смо навикли, већ о принципијелно новој класи вакцина, терапеутских, које су усмерене не на превенцију, него на лечење тешко оболелих, на првом месту онколошких болесника. Пандемија из 2019. године, дала је снажан подстицај развоју свих имунобиолошких праваца и на првом месту праваца вакцине.
Појавиле су се нове технологије, принципијелно нове, на основу којих је била направљена вакцина Спутњик Ве, и технологије на основу којих су Фајзер и Модерна направили вакцину мРНК . Обе технологије су доста сличне, и једна и друга су засноване на томе што се у организам вакцинисаног човека не уводи протеин антиген, него генетички материјал који кодира овај протеин антиген. У случају Спутњика Ве, тај генетски материјал уводи се у виду ДНК, а у случају Фајзера и Модерне генетски материјал се уводи у виду мРНК. Када је реч о увођењу генетског материјала у виду ДНК, како су показали резултати, не само Руске Федерације него и многих других земаља где су се истовремено користиле све врсте вакцина, то даје много мање контраиндикација него Фајзер и Модерна.
Иако су колеге из Фајзера и Модерне, свака им част, уложили много напора да смање нежељене ефекте мРНК, током еволуције у организму човека, у нашим ћелијама, појавио се велики број заштитних механизама који су намењени за то да страни РНК не би упао у наше ћелије, а ДНК се уноси у облику омотача аденовируса. Аденовируси се јављају као коменсали, подстанари људског организма током многих милиона година, од настанка човечанства. И зато постоји потпуна адаптација и контраиндикације су минималне код овог вида вакцинације.
Када је реч о непрофилактичким вакцинама, кад ми вакцинишемо потпуно здраве људе, тада се свака контраиндикација посматра као фактички недопустива ствар.
У Вашој земљи је на иницијативу председника Путина направљен Конзорцијум научних института. Можете ли нам ближе објаснити о чему је реч?
А када је реч о вакцинацији тешко болесних људи, практично смртно болесних људи, којима је можда остало неколико месеци живота, година, година и по, ти мали нежељени ефекти које често изазива мРНК, они већ нису актуелни, а актуелно је то што те технологије мРНК могу направити веома високу концентрацију циљног антигена, то јест тог протеина који они кодирају. А то је апсолутно неопходно да би се разликовали далеко еволуционо не сродни протеини, на пример, протеин вируса протеина човека. И то је врло корисно када треба разликовати два врло сродна протеина, два протеина човека која се разликују један од другога у само једној мутацији, једној аминокиселини. И ова технологија допушта да се то уради. И зато је она погодна и добра за креирање вакцине од таквих болести као што су меланоми, немикроцелуларни карцином плућа који сваке године однесе више од милион и по људских живота, а такође таквих онколошких болести као што су канцер панкреаса, неки канцери бубрега и многе друге онколошке болести против којих садашње методе лечења у потпуности не функционишу и људи ипак брзо умиру независно од хируршких интервенција, хемиотерапије, радиотерапија.
И ова технологија у данашње време показује високу ефикасност код моделних организама на којима су код нас на институту креирани канцери, не само због заштите од тих онколошких болести него и од метастаза, поновног појављивања тих обољења. Тренутно у институту „Гамалеја“ у нашој земљи направљен је конзорцијум, као резултат иницијативе директног указа Владимира Путина, нашег председника, који је силно подржао тај рад својим решењима у државној администрацији о подршци и финансирању. Дакле, направљен је конзорцијум од девет водећих института, како онколошких тако и нашег института. Ту је укључен, може звучати неочекивано, и институт математичког профила зато што све то треба израчунати, јер су ове вакцине персонализоване. Дакле, треба израчунати каква мутација у тумору ће помоћи, претворити се у моћни антиген који ће натерати имуни систем тог болесника да фактички уништи ћелије тумора. За то је потребан довољно моћан математички апарат. Математички апарат не у класичном смислу када добијамо конкретну математичку величину, мада је и то могуће направити, али одузима јако много времена, више од месец за сваки тумор, за сваког болесника. Тренутно математички апарат прелази на систем неуронске мреже, то јест на систем вештачке интелигенције, када се сходно томе помоћу математике не добија конкретна способност одређеног пептида, да ли ће он моћи да индуцира имуно одговор, него је све у виду слика. То јест упоређују се слике да ли одговарају томе да постану имуноген тог болесника, у смислу, ове слике одговарају, а ове не. За то су потребне велике информационе базе.
Током Вашег боравка у Србији било је речи и да наше земље заједно праве такве информационе базе, које ће дозволити да се обучава вештачка интелигенција. Зашто баш Србија и Русија?
Да, један од предлога о којем је било речи и на састанку на највишем нивоу у Србији, на коме су присуствовали Ваш премијер и министар здравља, био је у томе да заједно правимо такве информационе базе, које ће дозволити да се обучава вештачка интелигенција, да би она радила на најефикаснијем и најбржем одређивању састава вакцине против онколошких болести, а које ми сада можемо у нашем центру да производимо. Зашто баш Србија и Русија? Зато што је тај систем који дозвољава идентификацију састава вакцине против онколошких болести етно специфичан. Зато што ће коришћење других база, кинеских, прекоокеанских, довести до тога да ће грешке које настају бити велике.
Да се то не би дозволило, потребно је састављати те информационе базе на генетски сродним популацијама. Зато је овај предлог био јасан, прихваћен је и ми се надамо да ће бити објављен на највишем нивоу и даље нам дозволити да појачамо наш рад и прикључимо, на самом почетку, српско здравство реализацији овога пројеката. Тако да би, када ми, надам се, средином следеће године почнемо клиничка истраживања на људима, да би Србија исто имала непосредно могућност да започне ова клиничка истраживања на свом становништву, заједно са нама, и на бази српског здравства. Ето шта ја могу рећи о овом правцу.
Вашем револуционарном открићу неће се много обрадовати фармацеутска индустрија Запада, поготово они који су обележени именом „светска фармакомафија“, уз подразумевање да је реч о глобалној сили снажног предаторског духа и филозофије?
Фармацеутски дух и филозофија западне индустрије? Да,слажем се…
На примеру примене и дистрибуције вакцина против корона вируса у свету, рекао бих, то се веома јасно показало… Не може се другачије рећи… Разлог за то је врло једноставан. Мислим да нећу погрешити ако кажем да у читавој људској историји, ниједан лек није продат за тако огроман износ, као што је то случај са вакцином против корона вируса. Нико са сигурношћу не зна да ли су то десетине хиљада или стотине хиљада милијарди долара, али највероватније су у питању стотине хиљада милијарди долара. За толики, апсолутно фантастичан износ, продата је вакцина на планети Земљи. Тако да је то била борба за тржиште и чини ми се да ту нису постојале било какве моралне компоненте.
Западна „Биг фарма“ је користила све могуће начине да вакцине, посебно Спутњик Ве (Sputnik V), које су произведене у Руској Федерацији и продаване преко руских комерцијалних структура, укључујући Руски фонд за директна улагања (РДИФ, на чијем је челу Кирил Александрович Дмитриев), максимално компромитује, да компромитује могућности тих вакцина и рад ових комерцијалних структура. Иако су, како сви сада виде, могућности Руске Федерације у погледу снабдевања најефикаснијим и најбезбеднијим производом за вакцинацију биле веома велике, то није реализовано због директних притисака и покушаја блокирања свих веза од стране „Биг фарме“. Посебно на тржиштима земаља „трећег света“, пре свега на афричком континенту. Догађало се то како на политичком, тако и на научно-организационом нивоу. О томе је писано у западној штампи, а руска штампа је само преносила те информације. Говорило се на пример да из Стејт департмента позову министра неке јужноамеричке земље и директно му дају упутства, која су заправо економске претње: „Ако будете користили руску вакцину, онда ћемо вас лишити тога, тога и тога…“ Почевши од овога и завршавајући са њиховим утицајем на нивоу Светске здравствене организације, која је, уместо да оцењује производ по његовим крајњим потрошачким својствима, односно по имуногености и безбедности, кренула да оцењује структуру производног процеса у коме се вакцина производи.
Има ли важних разлика у тим „структурама производног процеса“?
Наравно, свака земља има своја правила производње. У многим случајевима, она нису идентична правилима и производним могућностима у Русији, Западној Европи или Америци. При том, нико не говори, а ја могу са сигурношћу да кажем, да је то случај и са правилима производње написаним, рецимо, на енглеском, али у Европи, Енглеској и у Сједињеним Државама, па чак и унутар Сједињених Држава, у разним државама и у разним фармацеутским компанијама. Производња истог производа, по истим правилима одвија се у потпуно различитим условима и, сходно томе, чак и са различитим методама контроле. Због тога, са моје тачке гледишта, да би се изашло на светско тржиште у смислу подршке увозу, треба процењивати, не према систему производње, већ пре свега, по квалитету производа и његовим потрошачким својствима, што није рађено. Зато се то морало применити у 71 земљи света, што је Руски фонд за директна улагања (РДИФ) успео да спроведе као резултат двостраних контаката директно са владама тих земаља. Дакле, јасно је да се услови конкуренције на фармацеутским тржиштима одређују трошковима дивиденди и профитом који произвођачи добијају. Што су они већи, конкуренција је јача, и у тој борби више се не обраћа пажња на крајњег потрошача, на могућност заштите становништва оних земаља које не могу саме да произведу вакцине и рецимо немају средства да их купе. Потпуно занемарујући то, промовише се један производ који тиму који промовише, било да се ради о произвођачима или политичарима, даје максималан профит. То, у последње време, видимо у бројним извештајима из СР Немачке. По таквој„кумовској шеми“ пласирана је вакцина Фајзер у западној Европи.
Чини се да Вам ускраћена и Нобелова награда која би требало да Вам се додели. Да ли то доживљавате као неправду ?
Преживећемо. (Смех). Али, зато смо ми, као аутори, добили високе оцене руске владе и државне награде Руске Федерације. За нас је то вредније, верујте ми!
Вашу посету Србији сматрамо својеврсним благословом. Како у будућности видите нашу сарадњу?
Да, сасвим тачно сте приметили и то да је у основи ове наше сарадње блискост два народа: историјска, генетска и све оно што је садржано у тој речи, односно појму. Наша делегација, моја супруга Наиља Ахатовна и ја, провели смо у разговорима са колегама на различитим нивоима, од највишег до нивоа оних који су директно спроводили идеје са којима смо дошли. А дошли смо са идејом научне експанзије, користећи веома пријатну формалну прилику која нам се указала, јер је мени додељена награда почасног доктора Универзитета у Крагујевцу. Наградом сам веома почаствован.
Искористили смо овај формални пријатан повод за елементе научне експанзије, у најбољем смислу те речи. И сада користим ову прилику, захваљујући комуникацији са Вама, да говорим о оним научним правцима који ће, са моје тачке гледишта, бити од интереса за здравство у Србији, а истовремено и подржани у Русији. Ова здравствена питања посебно су везана за инфективну патологију, а полазе од чињенице да патогени микроорганизми, нажалост, за разлику од људи, не знају шта су границе. Сходно томе, што више земаља буде укључено у уједињени фронт за борбу против патогена, то ће вероватноћа за успех бити већа. Сада је, као што видимо, овај принцип почео да делује и на онколошким болестима. Потпуно је погрешно ограничити се на неку област, регион, на једну земљу, чак и тако велику као што је Руска Федерација. Могућност да се привуку земље које то желе заједно да развију, мислим да у великој мери повећава успех целог подухвата. Наравно, то не зависи само од контаката непосредних извршилаца, у чију научну компетентност, добронамерност и жељу за радом уопште не сумњам. Као резултат посете Универзитету и посете Институту Торлак, стекао сам потпуни утисак, и не само утисак, већ су била наведена и конкретна питања о којима би требало да разговарамо и решимо их у блиској будућности. Али у много чему то, наравно, зависи од контаката наших министарстава здравља и мислим да ћемо ту наћи подршку. Такође, наравно, и на политичком нивоу, на коме, чини ми се, постоји веома активна и плодна међусобна комплементарна интеракција. Она постоји, као што видимо, на свим нивоима, дакле и на политичком и на економском. Мислим да би наши предлози требало да се уклопе у опште принципе интеракције које сада видимо између наших земаља.
Као човек науке, како се односите и како видите један стварносни континуитет у лечењу, односно – у којој мери се руска класична медицина и наука ослањају на традиционалну руску народну медицину, заправо колико се ослањају на природу?
То је свакако занимљиво питање. Једино, ако ми дозволите, не бих се ограничио, само на руску медицину. То је општи тренд развоја медицине у историјском смислу. Многе идеје за стварање модерних лекова, нашле су инспирацију у достигнућима народне медицине, које су се вековима развијале у народима. Рекао бих, у Европи у 15. и 16. веку, а у арапским земљама научна медицина, научна основа настала је раније него у Европи, негде у 5. и 6. веку. Знамо велика имена арапских лекара, пре тога и грчких, који су се бавили систематизацијом, и у великој мери су своје знање црпели из народне медицине. Упечатљив пример за то је кора јасике, а то је пример који јако волим да наводим. Народ је вековима или миленијумима њу користио као средство против болова, све до пре 70-их 80-их година када је произведен Аналгин, који је истог састава као активна супстанца у кори јасике. Дакле, многи савремени лекови и препарати потичу из народне медицине. Тренутно, сходно томе, постоји врло, рекао бих, исправан правац фармакологије, који се бави сакупљањем различитих егзотичних познатих и непознатих лековитих биљака, укључујући и познате лековите биљке из националних паркова. Такав рад у Руској Федерацији је веома распрострањен на Далеком истоку, у јужним регионима наше земље, у тајги, где, могло би се рећи, ма колико чудно звучало, нико никада није крочио. О томе се не говори много, не оглашава се „на сва звона“, јер је то, рекао бих, фармацеутски научни резерват.
Многе експедиције обављају исти посао на територији афричког континента, где има доста неистражених биљака, из којих се могу извући, екстраховати, физиолошки активне супстанце, а локално становништво их користи чисто за спољни ефекат, како би ублажили одређене симптоме разних тегоба, када немају довољну помоћ савремених метода лечења.
Поменути „научни резерват“ вероватно је и моћан подстицај нових идеја?
Није тајна да у Африци, пре свега у Централној Африци, веома велики проценат становништва и даље нема приступ савременим методама лечења и савременим лековима. Европско становништво и фармацеутска индустрија имају приступ оним природним ресурсима које користе локална племена. То је веома моћан извор нових идеја и могућности за стварање нових лекова у облику пречишћеног, концентрованог, модификованог облика оригиналних молекула. Они ретко настају само из глава истраживача, мада се и то дешава. Често се узимају скелети, скафолди ових лековитих молекула из већ постојећих узорака, које је током дугог еволуционог процеса, милионима година развијала мајка природа. Затим их разни специјалисти који раде на креирању лекова прилагођавају, модификују, унапређују, дају им стабилност и све остало. Сходно томе, познавање традиционалне, народне медицине је драгоцено, иако се она понекад омаловажава, што је свакако погрешно. Сматрам да се према знањима и открићима народне медицине мора односити са великим поштовањем, како би се то знање искористило за креирање нових лекова и побољшање постојећих. Не у циљу промовисања и коришћења народне медицине, већ пре свега да би се искористила веома велика ризница знања које је она сакупила и да би се то знање трансформисало у савремене високоефикасне лекове и методе лечења.
Мила Милосављевић
[ПЕЧАТ]
[ПЕЧАТ]
