Излагање Владимира Кршљанина, председника Првог покрета за Србију и потпредседника Међународне словенске академије на Међународној научно-практичној конференцији „80 година после Победе: памћење које живи и поуке историје / Светско-историјски значај и поуке Велике Победе“, 12. марта 2026. у Руском дому у Београду
Када се Русија и Србија бране од Запада, онда је то Светски рат. Овај трећи, хибридни и тотални, траје од разбијања СССР и СФРЈ до данас и још није завршен. Историја нас учи да они прво ударе на Србе, а онда их Русија дотуче, бар кад је фашизам у питању. Тако ће опет бити, врло ускоро.
А данас је сасвим оправдано и неопходно размишљати о поукама.
У току је нова, веома опасна америчка агресија.
Каква је данас уопште ситуација на планети Земља?
На једној страни имамо Светску већину од преко 7 милијарди људи, са две велике државе, Русијом и Кином и две велике организације, БРИКС и ШОС, на њеном челу. У оквиру БРИКС се у пракси остварује консензус цивилизација: православни, конфучијанци, хиндуси, муслимани, па чак и католици.
На другој страни имамо „Колективни Запад“, са око 1 милијардом људи (тзв. „златна милијарда“). Земље које се издају за најдемократскије, а у ствари њима вековима управља малобројна олигархија, која је у наше време покушала да успостави светску олигархијску диктатуру. Извор свег зла. Антицивилизација.
Прва Светска победа над фашизмом на нивоу свести, да не кажем на нивоу пропаганде, постигнута је још пре почетка Другог светског рата, стварањем и деловањем Народног фронта.
Мало подсећање: У свом реферату на 7. конгресу Коминтерне, када је створен Народни фронт, Димитров на почетку цитира Стаљина, који победу фашизма у Немачкој, карактерише „као знак слабости буржоазије“, као наговештај да је крај близу. Данас видимо да није баш био, али ипак, симптоми су ту, очајање је почело већ тада, а данас оно достиже врхунац.
Коминтерна је фашизам на власти окарактерисала као „отворену терористичку диктатуру најреакционарнијих, најшовинистичкијих, најимперијалистичкијих елемената финансијског капитала“.
Описујући фашизам, Димитров каже, између осталог, да „Фашизам делује у интересу екстремних империјалиста, али се масама представља под маском одбране оштећене нације“, да „Фашизам тежи најнеограниченијој експлоатацији маса, али им приступа вештом антикапиталистичком демагогијом“. Све то нам буди и неке савремене асоцијације.
Када је планирано и остварено стварање Народног фронта, планирана је и следећа фаза. Она није била ни потпуно разрађена тада, а наравно ни остварена. Она се односи на „уклањање свих форми колонијализма и свих олигархијских форми владавине, тачније диктатуре, после рушења фашизма на власти“, који тада био актуелна претња.
Формирање Народног фронта је олакшало постизање првог глобалног политичко-историјског консензуса и стварање система УН, који нам је незаменљиви ослонац и данас, иако тражи корекције.
Покушај да се успостави светска олигархијска диктатура је одраз очајања западне олигархије која губи историјску утакмицу. Они су светом вековима доминирали, чинећи то све бескрупулозније и безобзирније, помоћу злочина. А ми, Светска већина, на челу са Русијом и Кином, смо своју снагу створили стваралаштвом и хуманистичким принципима.
Консензус цивилизација је показао да је јачи од антицивилизације.
А такође видимо агресију на Иран и процесе, који су све гори, од разбијања Југославије до данашњих дана, без више икаквих устезања – правних и политичких, парафразирам „мене не интересује међународно право, ја делујем по свом моралу и ја ћу да бомбардујем Иран“. То мора да нестане.
И на крају – питања на која немам тачан ни коначан одговор:
1) Каква треба да буде реакција на фашизам данас – код нас, у нашем окружењу, који још увек постоји, и у Украјини? Каква да буде реакција, и нас и читавог света?
2) Имамо на делу још неке механизме сличног карактера, који се ослањају на злоупотребу религије. У прошлости смо имали усташе и бандеровце, који су се ослањали на Ватикан. Имали смо и покушај Хитлера да регрутује поједине муслимане, а онда су Британци стварали вехабитски исламски тероризам и Ал Каиду у својим безбедносним лабораторијама. И ко данас предводи рат – ционисти и неки, такође злоупотребљени протестанти, који кажу „мени је важан само мој морал“. Да ли је то фашизам или нешто још горе?
У сваком случају то одсликава крај олигархијске диктатуре и антицивилизације, који мора бити коначан.
Нама је што пре потребно, да у оквиру Светске већине изградимо механизме осуде и механизме остваривања наше снаге и предности, која је огромна, али нам недостају ефикасни механизми – како би жртава било што мање!
И да завршим оним чиме сам и почео: важну, незаменљиву, изузетну улогу у свему томе и даље играју и морају играти Србија и Русија заједно!
