Историографија бележи да се долазак руских емиграната у Срем догодио 1920. године. Сремски Карловци су били привремена “престоница” беле емиграције, где су њихове институције пронашле сигурно уточиште. У потрази за бољим животом, неки су мењали пребивалишта и одлазили из наше Краљевине даље у свет, неки су се враћали и селили из града у град. Тако је и Сремска Митровица некима постала крајња тачка, а некима успутна станица. Овај град на Сави јединствен је и по томе (када говоримо о руској емиграцији), што Руси нису долазили у овај град само у периоду између два рата, већ и након 1944. године.
Међу многим Русима који су живели и својим стваралаштвом дали немерљив допринос развоју овог града, Митровчани и данас памте и негују успомену на жену, чије се име посебно издваја – Ирина Александровна Непокојчицка (1909-1948). Она је посебна по томе што је успела школујући се у руским школама у СХС, да повеже дух руске културе са поднебљем на којем је живела. Њено стваралаштво је прекинуто за време Другог светског рата а потом и смрћу.
Током свог кратког живота успела је да да свој допринос обнови града, тако што је учествовала у оснивању Музеја Срема, а подигла је и више споменика, од којих је најпознатија фонтана “Камени цвет”, која је откривена 1. маја 1946. године у градском парку, а краси центар Сремске Митровице и данас.
Ова знаменита Рускиња укупно је провела у Сремској Митровици 11 година. Њена животна прича се не разликује много од хиљада Руса прогнаних и насељених на нашим просторима. Ирина је заједно са својим родитељима три године након Октобарске револуције у својој 11. години пребегла у Краљевину СХС. Судбина јој је одредила да буде прва позната жена архитекта овог града, и да њено име остане вечно урезано у оснивању градских институција попут Музеја Срема, Српског дома и Позоришта “Добрица Милутиновић”, као и у обнови и враћању икона у православној цркви Светог архиђакона Стефана познатој и по називима Стара православна црква или Црквица, велелепно здање које представља по старости и значају највреднији споменик културе, јер је то једина сачувана градска грађевина из времена отоманске владавине Сремом.
Ипак, Ирина Александровна Непокојчицка је најпознатија као аутор фонтане “Камени цвет” која је постављена у у градском парку у самом центру града. Фонтана је постављена на месту некадашње “Царске липе” коју је засадила Петроварадинска имовна општина још давне 1879. године као спомен на сребрни јубилеј царског брачнног пара Фрање Јосифа и царице Јелисавете.
Из деценије у деценију, с колена на колена до данашњих дана код Митровчана преноси се усмено предање о овој рускињи. Предање каже да је рускиња живела далеко од свог родног града, жудела и плакала за својим родним крајем. Временом је почела да побољева од велике туге. Сваког дана је била све болеснија и изгледало је да ће умрети. Једне ноћи је сањала чудан сан. Велики цвет са повијеним жалосним латицама из кога је излетела бела голубица. Голубица је проговорила: “Ја сам принцеза, ћерка цара Тиберија, постала сам камени цвет туге и тако се поистоветила са градом Сирмиумом, у жељи да добијем очеву љубав. Уместо љубави постала сам вечна туга. Твоја туга ће нестати уколико направиш камени цвет да вечно сузи. Биће то моје и твоје сузе спојене са градом и вечношћу”. Рускиња је одмах отпочела градњу цвета који је сањала.
Да ли је то мит или истина, свакако је небитно. Битно је да је иза кратког живота једне жене остала лепа прича и бисер који сија централним парком древног Сирмијума. Камени цвет – славни мотив из уралске бајке који је пред руске уметнике подастро Павел Бажов, тако се није претворио у фонтану само у Москви и Јекатеринбургу, него и у Сремској Митровици.
Након две године од постављања ове велелепне фонтане Ирина Александровна Непокојчицка се упокојила. Сахрањена је на Старом православном гробљу у Сремској Митровици.
Да је народ народ, а да је власт – власт, доказује и то, да је преко хиљаду Митровчана својим потписом покренуло иницијативу за подизање бисте ове знамените Рускиње у парку где је и њено ауторско дело “Камени цвет”, али да је та иницијатива завршила у фиоци и тамо тавори пуних 12 година.
Душан Опачић – Братство
