- За мене је српско-руско братство нешто најлепше што може бити међу два народа, али на жалост, трују нам омладину неким другим љубавима које нису искрене
- Ми једино можемо опстати ако се ослонимо на Русију
- Са Русијом морамо развијати братство у свим сферама и апсолутно треба да идемо у БРИКС!
- Ја бих Русима дао базу у Нишу, осматрачницу на Копаонику, одакле би видели све до близу Црног Мора. А требало би и да наша Скупштина прогласи окупацију Косова и Метохије
Српско-руско братство је наш приоритет. Утемељио га је Свети Сава, на духовно-моралним вредностима. Оно има саборни карактер и велики значај за регион, Европу и свет.
Будући да је Русија данас несумњиви војно-политички лидер савременог света, један од предводника БРИКС-а и светске већине, важно је правилно сагледати наше односе.
Шта је српско-руско братство данас и који је његов значај? Како, којом брзином и у којим сферама да га развијамо? Овом приликом то питамо још једног доносиоца Повеље Братства – Драгољуба Кочовића, славног спортисту и јавног делатника, некадашњег директора Балканске карате федерације и заменика министра.
Почиње анегдотом:
-Бавио сам се каратеом, био сам и селектор, пропутовао цео свет. И једног дана, мој покојни ђед-стриц, који је живео сто година, кад смо подизали споменик баки и сви седели окупљени за столом где је он био био на челу, а после редом по годинама, пита ме пре свима: а драги роде, чујем да путујеш свуда. Ја кажем: путујем. Он: И пропутовао си доста света. Ја кажем: Јесам ђеде. Он: А Бога ти, јеси ли био у Русији? А ја кажем: Бога ми, ђеде, нисам. (Јер, Русија је у то време имала карате само у војсци и полицији) А он мени овако каже: Е, Бога ми, ти ниси био ниђе! Ти ниси био ниђе.
Ја сам из такве куће! За мене је српско-руско братство нешто најлепше што може бити међу два народа. Све би друго било ружно, да није тако. Али, на жалост, трују нам омладину неким другим љубавима које нису искрене. Једино од руског народа можемо да очекујемо помоћ. Било је да су они били у ситуацији кад не могу да помогну ни себи, а не нама. У свим другим случајевима су помагали.
Постоји још једна ствар – ми Срби никада нисмо ратовали са Румунима, а они јесу. То морамо поштовати. Румуни су говорили да имају само два пријатеља: Црно море и Србију.
Међутим, са Русима је братство – посебно.
Тамо сам ишао много пута, укључујући онда кад сам ишао да посетим породицу Слободана Милошевића. Сећам се да, кад би чули људи да говорим српски, нису хтели ни такси да ми наплате…
Ми једино можемо опстати ако се ослонимо на Русију, а посебно од када је на чело Русије дошао Владимир Путин. Дакле, једини начин да ми опстанемо је тај! Ми смо мали народ, и јесмо ратоборни, али – сила која нас је нападала! То кажем као неко ко је добио орден за одбрану земље. Много сам прошао и према томе – све ми је јасно.
И зато кажем да са Русијом морамо развијати братство у свим сферама, баш свим. Треба почети од наше свете православне Цркве, где треба да буде највећа сарадња. И обавезно у медицини и наоружању, где је Русија јако напредовала. Инжињер сам по образовању, радио сам у фабрици која је правила оружје – ракете по узорку руских Стреле и Игле. Добар део живота сам провео у Телеоптику.
Нема ограничења у сарадњи – она зависи само од људи, од сваког човека понаособ, а није ми јасно да неко може да воли Србију, а да не воли Русију. Пошто често гостујем по телевизијама, срећем људе који нису за ту љубав. Питам их: ко ти је убио деду, ко ти је убио прадеду, ко ти је убио чукундеду (ако нису били издајници). Моје је све побио непријатељ. Нису Руси. А куд ћеш више?
Колико је руских добровољаца овде дошло, и изгубило главе! Још од Првог српског устанка… Нема рата у коме нисмо имали њихову помоћ.
И велика је срећа што су часни Срби и велики родољуби отишли сада да се боре у Русији, то више није Украјина.
Био сам у власти, кад је био Милошевић и када је Јељцин био недорастао свом положају, кад нас је издао на неки начин, мада је целу игру водио Козирјев који сад живи у Калифорнији и који нас је продао. Ми не бисмо прихватили овај план, ми смо хтели да ратујемо даље. Био сам близак породици Слободана Милошевића и знам да смо хтели да ратујемо и даље.
Него, шта сада? Сада апсолутно, али апсолутно треба да идемо у БРИКС! Нама је место тамо. Нама није место тамо где су нам непријатељи вековима. Они су наговорили Милоша да убије Карађорђа, а Карађорђа да дође у Србију. То су све Енглези урадили. А 1914. године, давали су нам гранате које нису могле да уђу у наше топове, па смо морали да их претапамо у Крагујевцу и да поново правимо. Хеј! А Французи? Све што су нам помогли: наплаћивали су нам, чак и пертле за чизме!
Дакле, ја објективно процењујем да нам је БРИКС једини начин да опстанемо, или ћемо бити вечне слуге. Каква ЕУ!? Они се распадају, а које су им вредности: да се не зна ко је мушко, а ко женско.
Катастрофа!
Био сам у свим тим земљама – њихови официри су на штиклама. Они ће да се боре против нас и Руса? Да су онда ушли у Србију, ми бисмо их зубима поклали, не оружјем него зубима. Тако се народ био наоштрио! У нечему су вешти, у пропаганди. Жао ми је што су пропагандом завадили Русе и Украјинце, као што су покушали са нама и Црногорцима.
Да се вратим на сарадњу: ја бих Русима дао базу у Нишу, осматрачницу на Копаонику одакле би видели све до близу Црног Мора. А, успут би требало и да наша Скупштина прогласи окупацију Косова и Метохије, па ћемо се борити. Како смо два пута ослобађали Косово, ослобађаћемо га и трећи пут. А то можемо једино уз руску помоћ. Нећемо се ни ми дати, али нам много значи њихова подршка.
Д. М.