Проф. др Зоран Аврамовић, српски угледни социолог, председник Културно-просветне заједнице Србије, међу доносиоцима је Повеље српско-руског братства. У њој пише, између осталог: Српско-руско братство је наш приоритет. Утемељио га је Свети Сава, на духовно-моралним вредностима. Оно има саборни карактер и велики значај за регион, Европу и свет.
Будући да је Русија данас несумњиви војно-политички лидер савременог света, један од предводника БРИКС-а и светске већине, важно је правилно сагледати значај српско-руског братства.
Аврамовић, као социолог културе, који се посебно остварио у областима образовања, културе и политике и више пута посећивао Русију, написао је неколико књига у којима говори о Русији и Русима. Од њих су публици најпознатије „Демократија и бомбардовање“, „Два века образовања у Србији“ и „Социолошко читање књижевности“.
Зато вам доносимо и његово поучно стручно виђење српско-руског братства данас, а и одговор на питања како, којом брзином и у којим сферама да га развијамо:
У свету је природна чињеница да се народи зближавају и раздвајају. Неки народи се зближавају по традицији, вери и култури, а неки по интересу и економском рачуну.
Српско-руско братство видим на неколико нивоа, а први је историја, јер је Русија кроз историју увек била на страни српског народа и наше вере. У историјском погледу, православна вера је имала кључну улогу. Наравно, важно место је и припадање словенској групи народа, али имамо и словенске народе који су били у појединим историјским деоницама и противник Русије и руског народа.
Дакле, у историјском смислу, српско-руско братство је утемељено у вери и словенству, али и у ономе што је битно за постојање државе, а не само народа, а то је помоћ у ратним збивањима! Током ратне историје, ако је реч о великим нацијама, Срби нису имали таквог великог пријатеља као што је Русија. Други народи су имали помоћ Америке, Јапана… А што је рекао Никола Пашић – мала нација мора да се веже за велику. То је случај Русије и Србије.
Следећа важна ствар у нашем братству је вредност слободе. Она је драгоцена национална вредност за коју су гинула оба наша народа. Кад погледате данашњу мапу Европе, и историју Европе, рекло би се да је мало народа који су бранили своју аутентичност , слободу и веру као да је то најдрагоценија вредност.
Уз слободу иде и независност, а то је више опажање које је адресирано на нас, него на Русију.
То схватање слободе није исто као схватање слободе у западним или неким другим земљама света.
Наше схватање значи: бити свој, поштовати своју традицију, реч и своју одлучност да будеш свој. То схватање слободе немамо код других народа.
На западу се слобода схвата као инструмент економског богаћења. То је њена прва вредност.
А код нас је слобода врховна духовна национална вредност!
Долазимо до трећег дела, а то је култура. Посебно бих ту издвојио књижевност, као мост између наша два народа. Ми смо велики поклоници руске књижевности. Она је нарочито у 19. веку и 20. утицала на нас. Милован Глишић, Бранислав Нушић, наша реалистичка књижевност заиста се угледала на руску књижевност. Руска књижевност је постала део српске књижевности. Део је и светске, али је посебно важна за нас, јер поред вере, имали смо и ову везу!
На тим темељима је дошла и политичка и војна везаност!
И данас видимо да нам је Русија једини заштитник Косова, као наше заветне мисли и као битног, суштинског дела српске нације и српске државе.
И заиста, сада је најважније да развијамо наше братство у политичко-војној области. Просто, такав је распоред света, јер ово није период некаквог светског благостања и хармоније. Данас имамо велике поделе и велика освајања која долазе са Запада. У првом плану имамо политичку помоћ Русије, а војну у позадини. Јер, нема политике без војске. Данас је, дакле, најважнија политичка одбрана суверенитета Србије. А са друге стране, Србија је једина држава која није увела те санкције Русији и разуме шта се дешава. Не знам како би могла Србија другачије да поступи, кад јој је Запад отео део територије. И сад како треба да се понаша према Русији која брани њен територијални суверенитет.
Када је реч о динамици развоја тих војно-политичких сарадњи, боље би рекао неко ко се бави дипломатијом, али ја видим да је то генерална стратешка путања! Њен развој не зависи само од нас, већ и од супротних сила, те је тешко бити пророк, али то треба да буде наш пут.
Д. М.
